ZLATNA JABUKA
(roman u nastajanju)
VUKOVI NAPADAJU (odlomak)
***
Svi poljoprivredni radovi su završeni pre studenog. A onda su počele prvo magle i slane, mrazevi, malo snega, a zatim duge i dosadne kiše. Navukli su se sivi oblaci, kiša je sipila, danima se sunce nije pojavljivalo. Tek u prosincu je malo 'prosinulo' u procepu između oblaka. Zatim se razvedrilo pa su počeli mrazevi. Jedne noći je pao i sneg na zaleđenu zemlju. Teško se hodalo jer je bilo klizavo. Mraz je osvajao sve jače. Konji su se zbijali jedan uz drugog ne bi li se zgrejali. Dunav se zaledio.
Jenog jutra dođe Prvoš sav usplahiren.
„Branče, moramo nešto učiniti! Vukovi su prešli Dunav. Napadaće stoku. Konji su nam nezaštićeni.“
Branilo malo razmisli.
„Sad je kasno da im gradimo štale. A i nemoguće je po ovom mrazu. Jedino da ustrojimo odbranu.“
„Čime da se branimo? Štapovima!?“ uzviknu Prvoš.
„Strelama“, umeša se Zora. „Branče i ja ćemo da uredimo odbranu, ako bude trebalo.“
„Prvoše, idi ti zovi Radišu, pa idite starosti, neka se organizuje hajka da se vukovi oteraju bakljama i galamom“, reče Branilo. „A Zora i ja idemo kod konja, tamo će prvo napasti.“
Obukoše kožuhe, staviše krznene kape na glavu, a na noge obušečizme čije je krzno bilo spolja, da se ublaži klizanje, pa izađoše držeći se za ruke. Na doksatu, Branilo dograbi koplje koje mu je tu stajalo. Sad mu je dobrodošlo da posluži kao štap, zbog klizanja. Odjednom mu pade na pamet.
„Pa ja nemam luk i strele!“ uzviknu lupivši se po čelu.
„Imaš“, reče mu Zora. „Ti si vilenjak, zar si zaboravio?“
On je zbunjeno pogleda.
„Kad ti nešto zatreba, prvo što dograbiš pretvoriće se u to“, objasni mu Zora.
Branilo se seti kako jena venčanju leteo iako dotle nije imao krila. Ali Zora mi je stavila okrilje, pomisli. Ma, videćemo kad naiđu vukovi.
Klizali su se ipak. Krzno na đonovima čizama nije moglo da potpuno spreči klizanje.
Dođoše do obora i ušoše unutra. Konji su bili pod venjakom i čupkali su seno iz jasala. Skupili su se jedan uz drugog ne bi li se nekako zgrejali. Branilo potapša Zvezdana.
„Je l' hladno, Zvezdane“, upita ga.
Zvezdan zaklima glavom.
„Veoma hladno“, reče.
Zora se trže.
„Pa on govori!“ uzvuknu.
„Govori“, potvrdi Branilo. „Naučila ga Dara.“
„Veštičje maslo“, reče Zora ljutito.
„Ma zašto se ljutiš“, upita Branilo. „Nema u tome nikakvog zla. Dobro mi je došlo dok sam tebe tražio.“
„Nema zla“, složi se Zora, „samo ne volim veštičje čini.“
„Nisu čini“, usprotivi se Zvezdan, a Zora ga osupnuto pogleda. „Učio sam i marljivo vežbao. Učenje nije čarolija.“
„Naprotiv, učenje je najveća čarolija jer znanje daje najveću moć“, reče Dara.
U tom trenutku se pojaviše vukovi na ivici šume koja spružala desno prema Jasku. Nanjušili su ih i kidisali pravo na njih i konje. Oni se nisu klizali na zaleđenom snegu. Približavali su se velikom brzinom. Kad su bili dovoljno blizu, Zora odape strelu i vođa čopora pade, a iz rane na vratu mu jeikljala krv ostavljajući jarkocrvene mrljena snegu. Ostali vukovi iz čopora kadosetiše krv počeše da ga rastržu i komadaju.
„Izgladneli su“, zaključi Branilo „zato napadaju. Ovo će ih malo zadržati i zasititi“.
Ali nije bio u pravu. Vukovi su oglodali i poslednju kost svoga vođe, i to kao da im je povećalo glad i dalo snage za novi napad. Sada je prednjačio jedan mlađi, ali krupniji, sivozeleni vuk. Preskočili su gornju motku na ogradi i jurili ka njima.
Branilo zakorači ka njima noseći samo koplje.
„Branče, jesi li poludeo!?“ uzviknu Zora.
Sivozeleni vuk je kidisao na njega razjapljenih čeljusti, a ostali su ga pratili. Branilo se saže i dograbi sneg u nameri da ih gađa. Sneg s pretvori u luk sa već zadenutom strelom i Branilo pusti strelu ne nišaneći. Strela pogodi vuka pravo u oko usred skoka. Kad je završio skok, vuk se sruši, a sneg se oboji jarkocrveno. Sad su vukovi imali čime da se bave neko vreme pa se Branilo mirno vrati do Zore koja je drhtala grleći Vranku.
„Postao si pravi vilenjak“, reče mu.
„Učio sam od tebe“, reče on.
„Ja sam te učila odapinjanju strele, ali ni ja ne bih mogl da ga pogodim u oko. Kako si to izveo?“
„Nije to nikakva čarolija“, odgovori Branilo, jednostavno sam poželeo da ga pogodim u oko;sve ostalo mi se činilo nesigurno pri onakvoj brzini.“
„I uspeo si. To ne može svako“, reče Zora sa zavišću.
„Mislim da može, ako stavarno želi, i ako dovoljno vežba.“
„Pa kad si ti vežbao? Još u Vilingoru?“
„Neke stvari se ne zaboravljaju“, reče Branilo, „a izgleda da se i pojačavaju u opasnim prilikama.“
„Evo ih opet!“ uzviknu Zora pokazujući na vukove kojih je sadaostalo samo pet. Opet su kidisali kao da danima nisu jeli. Sad im već nije bilo važno ko im je predvodnik, jurili su svi kao jedan, strašni, razjapljenih čeljusti iz kojih cure bale i sakrvožednim pogledom. Branilo opet krete ka njima sa kopljem u ruci.
„Branče, nemoj!“ pokuša Zora da ga zaustavi, ali je on već odmakaodesetak koraka nadajući da će na taj način da pokoleba vukove, da će ih zaplašiti. Desi se, međutim, nešto što nikako nije očekivao. Oni se razdvojiše i projuriše pored njega, ne poklanjajući mu nimalo pažnje, tri sa jedne i dva sa druge strane.
Branilo shvati da je pogrešio, da je Zora ostala sama sa konjima i da on sada ne može nikako da ih zaštiti. Mogao bi da strelja jednog po jednog, ali da li će to i koliko dugo da zaustavi ostale. Tada pogleda konje i Zoru i zadivi se. Sva četiri konja su okružila Zoru koja je stajala između njihovih glava, a oni su zadnje delove tela okrenuli u polje tako da su ih vukovi mogli napasti samo sa zadnje strane. Zora je bila sigurna, bar za neko vreme. Vukovi su naleteli i počeli da skaču na konje. Onaj koji je napao Belku odlete pet koraka dalje kad ga je udarila zadnjim kopitama i tako odbacila. To isto učiniše i ostali. Sad jeostao samo jedan koji je kružio oko njih režeći i ne usuđujući se da ponovo napadne. Tada je shvatio daje Branilo ostao sam i nezaštićen pa jurnu na njega. Videći šta se dogodilo, Branilo shvati da je Zoratrenutno sigurna, a i konji oko nje. Polako podože koplje i sačekadavuk naleti pravo na njega. Zario mu je koplje ravo u ralje i tako ga natakao kao na ražanj. Samo što psećemeso nije dobro za jelo, pomisli i odbaci vuka daleko iza sebe. Tada začu neku galamu.
„Hej, šta si nam to ulovio!“, vikao je Prvoš koji je prednjačio ispred gomile koja je vikala i udarala u doboše. Telo vuka kojeg je Branilo upravo odbacio pade tik ispred njih. Branilo odahnu.
„Uh, mislili smo da nam je došao kraj“, reče sa olakšanjem posmatrajući tela vukova na snegu. Seti se da su, možda, još živi pa dođe do najbližeg koga probode kopljem za svak slučaj. To učini i sa ostala tri koja su konji odbacili kopitama.
Zora je među konjima i dalje drhtala kao prut grčevit grleći Vranku.
„Gotovo je, Zoro“, reče Branilo. „Prošla je opanost.“
Zora je zbunjeno gedala oko sebe, ne shvatajući šta se dogodilo, jer okružena konjima nije mogla da vidi šta se događa.
(roman u nastajanju)
VUKOVI NAPADAJU (odlomak)
***
Svi poljoprivredni radovi su završeni pre studenog. A onda su počele prvo magle i slane, mrazevi, malo snega, a zatim duge i dosadne kiše. Navukli su se sivi oblaci, kiša je sipila, danima se sunce nije pojavljivalo. Tek u prosincu je malo 'prosinulo' u procepu između oblaka. Zatim se razvedrilo pa su počeli mrazevi. Jedne noći je pao i sneg na zaleđenu zemlju. Teško se hodalo jer je bilo klizavo. Mraz je osvajao sve jače. Konji su se zbijali jedan uz drugog ne bi li se zgrejali. Dunav se zaledio.
Jenog jutra dođe Prvoš sav usplahiren.
„Branče, moramo nešto učiniti! Vukovi su prešli Dunav. Napadaće stoku. Konji su nam nezaštićeni.“
Branilo malo razmisli.
„Sad je kasno da im gradimo štale. A i nemoguće je po ovom mrazu. Jedino da ustrojimo odbranu.“
„Čime da se branimo? Štapovima!?“ uzviknu Prvoš.
„Strelama“, umeša se Zora. „Branče i ja ćemo da uredimo odbranu, ako bude trebalo.“
„Prvoše, idi ti zovi Radišu, pa idite starosti, neka se organizuje hajka da se vukovi oteraju bakljama i galamom“, reče Branilo. „A Zora i ja idemo kod konja, tamo će prvo napasti.“
Obukoše kožuhe, staviše krznene kape na glavu, a na noge obušečizme čije je krzno bilo spolja, da se ublaži klizanje, pa izađoše držeći se za ruke. Na doksatu, Branilo dograbi koplje koje mu je tu stajalo. Sad mu je dobrodošlo da posluži kao štap, zbog klizanja. Odjednom mu pade na pamet.
„Pa ja nemam luk i strele!“ uzviknu lupivši se po čelu.
„Imaš“, reče mu Zora. „Ti si vilenjak, zar si zaboravio?“
On je zbunjeno pogleda.
„Kad ti nešto zatreba, prvo što dograbiš pretvoriće se u to“, objasni mu Zora.
Branilo se seti kako jena venčanju leteo iako dotle nije imao krila. Ali Zora mi je stavila okrilje, pomisli. Ma, videćemo kad naiđu vukovi.
Klizali su se ipak. Krzno na đonovima čizama nije moglo da potpuno spreči klizanje.
Dođoše do obora i ušoše unutra. Konji su bili pod venjakom i čupkali su seno iz jasala. Skupili su se jedan uz drugog ne bi li se nekako zgrejali. Branilo potapša Zvezdana.
„Je l' hladno, Zvezdane“, upita ga.
Zvezdan zaklima glavom.
„Veoma hladno“, reče.
Zora se trže.
„Pa on govori!“ uzvuknu.
„Govori“, potvrdi Branilo. „Naučila ga Dara.“
„Veštičje maslo“, reče Zora ljutito.
„Ma zašto se ljutiš“, upita Branilo. „Nema u tome nikakvog zla. Dobro mi je došlo dok sam tebe tražio.“
„Nema zla“, složi se Zora, „samo ne volim veštičje čini.“
„Nisu čini“, usprotivi se Zvezdan, a Zora ga osupnuto pogleda. „Učio sam i marljivo vežbao. Učenje nije čarolija.“
„Naprotiv, učenje je najveća čarolija jer znanje daje najveću moć“, reče Dara.
U tom trenutku se pojaviše vukovi na ivici šume koja spružala desno prema Jasku. Nanjušili su ih i kidisali pravo na njih i konje. Oni se nisu klizali na zaleđenom snegu. Približavali su se velikom brzinom. Kad su bili dovoljno blizu, Zora odape strelu i vođa čopora pade, a iz rane na vratu mu jeikljala krv ostavljajući jarkocrvene mrljena snegu. Ostali vukovi iz čopora kadosetiše krv počeše da ga rastržu i komadaju.
„Izgladneli su“, zaključi Branilo „zato napadaju. Ovo će ih malo zadržati i zasititi“.
Ali nije bio u pravu. Vukovi su oglodali i poslednju kost svoga vođe, i to kao da im je povećalo glad i dalo snage za novi napad. Sada je prednjačio jedan mlađi, ali krupniji, sivozeleni vuk. Preskočili su gornju motku na ogradi i jurili ka njima.
Branilo zakorači ka njima noseći samo koplje.
„Branče, jesi li poludeo!?“ uzviknu Zora.
Sivozeleni vuk je kidisao na njega razjapljenih čeljusti, a ostali su ga pratili. Branilo se saže i dograbi sneg u nameri da ih gađa. Sneg s pretvori u luk sa već zadenutom strelom i Branilo pusti strelu ne nišaneći. Strela pogodi vuka pravo u oko usred skoka. Kad je završio skok, vuk se sruši, a sneg se oboji jarkocrveno. Sad su vukovi imali čime da se bave neko vreme pa se Branilo mirno vrati do Zore koja je drhtala grleći Vranku.
„Postao si pravi vilenjak“, reče mu.
„Učio sam od tebe“, reče on.
„Ja sam te učila odapinjanju strele, ali ni ja ne bih mogl da ga pogodim u oko. Kako si to izveo?“
„Nije to nikakva čarolija“, odgovori Branilo, jednostavno sam poželeo da ga pogodim u oko;sve ostalo mi se činilo nesigurno pri onakvoj brzini.“
„I uspeo si. To ne može svako“, reče Zora sa zavišću.
„Mislim da može, ako stavarno želi, i ako dovoljno vežba.“
„Pa kad si ti vežbao? Još u Vilingoru?“
„Neke stvari se ne zaboravljaju“, reče Branilo, „a izgleda da se i pojačavaju u opasnim prilikama.“
„Evo ih opet!“ uzviknu Zora pokazujući na vukove kojih je sadaostalo samo pet. Opet su kidisali kao da danima nisu jeli. Sad im već nije bilo važno ko im je predvodnik, jurili su svi kao jedan, strašni, razjapljenih čeljusti iz kojih cure bale i sakrvožednim pogledom. Branilo opet krete ka njima sa kopljem u ruci.
„Branče, nemoj!“ pokuša Zora da ga zaustavi, ali je on već odmakaodesetak koraka nadajući da će na taj način da pokoleba vukove, da će ih zaplašiti. Desi se, međutim, nešto što nikako nije očekivao. Oni se razdvojiše i projuriše pored njega, ne poklanjajući mu nimalo pažnje, tri sa jedne i dva sa druge strane.
Branilo shvati da je pogrešio, da je Zora ostala sama sa konjima i da on sada ne može nikako da ih zaštiti. Mogao bi da strelja jednog po jednog, ali da li će to i koliko dugo da zaustavi ostale. Tada pogleda konje i Zoru i zadivi se. Sva četiri konja su okružila Zoru koja je stajala između njihovih glava, a oni su zadnje delove tela okrenuli u polje tako da su ih vukovi mogli napasti samo sa zadnje strane. Zora je bila sigurna, bar za neko vreme. Vukovi su naleteli i počeli da skaču na konje. Onaj koji je napao Belku odlete pet koraka dalje kad ga je udarila zadnjim kopitama i tako odbacila. To isto učiniše i ostali. Sad jeostao samo jedan koji je kružio oko njih režeći i ne usuđujući se da ponovo napadne. Tada je shvatio daje Branilo ostao sam i nezaštićen pa jurnu na njega. Videći šta se dogodilo, Branilo shvati da je Zoratrenutno sigurna, a i konji oko nje. Polako podože koplje i sačekadavuk naleti pravo na njega. Zario mu je koplje ravo u ralje i tako ga natakao kao na ražanj. Samo što psećemeso nije dobro za jelo, pomisli i odbaci vuka daleko iza sebe. Tada začu neku galamu.
„Hej, šta si nam to ulovio!“, vikao je Prvoš koji je prednjačio ispred gomile koja je vikala i udarala u doboše. Telo vuka kojeg je Branilo upravo odbacio pade tik ispred njih. Branilo odahnu.
„Uh, mislili smo da nam je došao kraj“, reče sa olakšanjem posmatrajući tela vukova na snegu. Seti se da su, možda, još živi pa dođe do najbližeg koga probode kopljem za svak slučaj. To učini i sa ostala tri koja su konji odbacili kopitama.
Zora je među konjima i dalje drhtala kao prut grčevit grleći Vranku.
„Gotovo je, Zoro“, reče Branilo. „Prošla je opanost.“
Zora je zbunjeno gedala oko sebe, ne shvatajući šta se dogodilo, jer okružena konjima nije mogla da vidi šta se događa.
