Slobodan Anić. Slučaj RASKRSNICA (povest jednog ubistva)
Seni brata Radomira
Ova povest je inspirisana istinitim događajem. Međutim, svi likovi, mesta i situacije u njoj su izmišljeni. Svaka sličnost sa ljudima, živim ili mrtvima ili stvarnim događajima, sadašnjim ili prošlim, potpuno je je slučajna.
Glava prva: OČEVIDAC
Jun, 1997. godine
Kad je Raša, prizetko iz Aluge, počeo da pravi kuću u svom domu u Cerju, na imanju svoje mlade žene Dušice, hteo je da mu doksat bude okrenut u dvorište kako bi uvek mogao da vidi da li mu šljive i kajsije cvetaju ili zru, da li su mu svinje namirene i da li mu, možda, neko šnjuvara po avliji i odnosi venke šljiva, grožđa i krušaka sa čardaka. Ali, ne bude uvek onako kako želiš. Gazda kuće je bila njegova žena, masanka Dušica, i ona se usprotivila: “Okrećeš lice na leđa, ko je video da se naličje kuće okreće prema sokaku.” A on je, pored ostalog, baš hteo da izbegne da mu njegovi Alužani, ljudi srdačni i veseli ali dozlaboga nametljivi, zaviruju u kuću kad god prolaze sokakom na putu u Smederevo. Na Dušinu stranu je stao i majstor-Dragan, koji je kuću zidao: “Neću da mi ljudi kažu da ne znam šta su leđa a šta lice.” I tako je ispalo po njihovom.
Sada je Raša stojao na doksatu, ali ne da bi gledao na Sokak ili Raskrsnicu, već da bi osmotrio zapadno nebo i procenio kakvo će vreme biti noćas i sutra ujutru i tako planirao šta će sutra da radi. Na zapadu su se gomilali crni olujni oblaci i bridale munje praćene potmulom grmljavinom. Svi su izgledi da će kiša udariti još pre ponoći, a do jutra sigurno.
Okrenuo se i ušao u kuću. Duša je trebila pasulj za sutra, možda će da okopavaju kukuruz.
„Nema od kopanja ništa, kiša će, biće blata do kolena“, reče Raša. “Nego daj onu moju opakliju, moram noćas d' izlazim, znaš da Gara treba da se prasi.”
Gara je nazimica, mezimica njegove unuke Gage, koju je oprasila Slavonka, mangulica koju je kupio čak negde u Slavoniji, jer je čuo od ljudi da je meso mangulice mnogo zdravije nego od landrasa i jorkšira, rasa koje je pedesetih i ranih šezdesetih godina država nametnula seljacima kao rentabilne, 'da bi nam izmuzli pare za koncentrat', govorili su seljaci, a mangulica je jela samo žir, travu, šta nađe rijući, i kukuruz, ako ga ima. Kad se Slavonka oprasila, Gara nije mogla da uhvati sisu, pa je Gaga brinula o njoj i hranila je na cuclu. Sad i Gara treba da se prasi, takođe od vepra iz Slavonije, fala bogu da su prestala ratna dejstva, Gaga je išla zajedno sa Rašom da joj 'izabere momka' i bila je presrećna što će imati male gude. Međutim, Gagi nije bilo ni na kraj pameti da prisustvuje Garinom prašenju, otišla je kod drugarice u Alugu, zaselak odakle je Raša potekao i bilo mu je drago što se Gaga druži sa njegovima. Uostalom, Aluga nije daleko, svega šest kilometara autobusom koji prolaze na svaki sat.
Na Raskrsnici stadoše kola, mercedes. Iz njih izađe visok čovek sa kicoškim brčićima i kicoški odeven i ode pravo na Stevinu malu kapiju.
„Ovaj opet dođe, biće gužve“, oglasi se Duša.
„Ako ga Radomir vidi, lepo će se provede“, reče Raša.
Nije mogao da razume toliku mržnju koja je vladala između ovoga Drage Serdara iz Bitinca i njihovog suseda Radomira Tutića, koji živi evo odmah tu, na dva koraka. Doduše, svi su mislili da se oni mrze zbog Mare, takođe njihove susetke, odmah preko Raskrsnice, sa kojom je Radomir nekada bio u vezi pre nego što se oženio, a sa kojom se sada Serdar švalerisao i to na očigled svih, pa čak i Steve, Marinog bolesnog muža.
„Ama vidi kako je ostavio kola na sred raskrsnice, ne mož' da se prođe od nji'“ reče Duša.
„'Će ih preparkira, otišo samo da jom se javi“, reče Raša, „rano još za švaleraciju. Sa'će on u kafanu, da se malo duva pred Cerjanima, znaš da on to voli.“
„Baš! Nisam videla većeg duvadžiju od njega“, potvrdi Duša. „Pa šta on misli, da je uvatio boga za bradu ako ima mercedes.“
„A, pa nema on samo mercedes, ima i 'ladnjaču“, primeti Raša.
„Pa šta ako ima ladnjaču“, pobuni se Duša, „naš Steva ima 'ladnjaču otkad, prvi u okolini, sigurno pre njega. Jel se sećaš kad je Steva pravio 'ladnjaču?“
„Sećam se, potvrdi Raša, „još šes'et osme devete. Tad je još samo Žira imao, al' on je počeo prvi da piljari. Dragan mu pravio, odma pošto je završio našu kuću. Tad je Radomir poč'o d 'uči zanat kod njega, imao tad možda šesn'ajs' godina. Ima sigurno trijes i više godina otad.“
„I šta sad Serdar naš'o da se kurči, kad je i Steva bolji od njega, jebemu šuške!“, uzviknu Duša ogorčeno.
„Pa zato se i duva, ženo, što su svi bili bolji od njega dok je on još bio golja“, objasni Raša. „Kažu da je njegov deda Milutin silno blago opljačk'o kad je bio četnik. Samo zakop'o, nije dao da se troši dok su još bivši vlasnici živi.“
„Pa zar i' nisu četnici poklali kad su i' opljačkali?!“, čudi se Duša.
„Pa nisu svi bili kod kuće u tom momentu, objasni Raša. „Dukati jesu, oni nisu. Ni ja ne nosim sve pare kad pođem u selo, nego i' ti čuvaš, tam' kod teb'. A da ga vidiš kako se šepuri kad dođe dol' u kafanu, ni pokojni Branko se nije onako šepurio, a drž'o pola sela“.
„E, pa zato su ga partizani i streljali. Briga nji' što je bio ljotićevac, nego i' nervir'o.“
„Ček'! A, evo ga“.
Draga je izašao iz Stevine avlije, a za njim Mara, lepo građena žena smeđe kose koja stoji na kapiji i nešto govori Dragi. Ovaj odmahuje glavom, pogleda desno niz puteljak koji vodi do Radomirove kuće, slegne ramenima, zatim pogleda niz put prema Alugi, opet nešto govori Mari, pa uđe u kola i okrene ka Alugi.
„Sa'će kod Mome u prodavnicu, da malo zajebava sirotinju“, kaže Raša.
„Nemoj ti d' ideš tam'!“, sikće Duša.
„Ma, neću, ženo, znaš da idem tamo samo kad treba da nađem nekog da nam pođe u nadnicu. Dobro je to što narod ima 'di da se okuplja, da znaš 'di da nađeš ljude kad ti neko treba. Samo odeš u prodavnicu ili kafanu, platiš mu pivo i nagovoriš ga da ti pođe sutra u nadnicu.“
„Aha, i dok ga nagovoriš, popijete po dva-tri piva, pa ujutru ne mož' da se rasanite.“
„Pa šta ćeš, ženo, tak'a je procedura, mora da se ispoštuje.“
Prodavnica u koju se Draga Serdar uputio bila je nekih stotinak koraka naviše u Glavnom sokaku, prema Alugi, odmah ispred Drenovačkog sokaka, u avliji Mome Ćirića koga su svi zvali Tutić, a on se ljutio i objašnjavao da Ćirići jesu familija sa Tutićima, ali nisu Tutići jer Tutići vode poreklo od Miloša zvanog Tuta koji je bio, isto kao i Ćira, sin udovice Ane, koja se iz Crkvina preudala u Cerje kad joj je muž poginuo u nekoj buni i dovela tri sina koje su, po njoj, prozvali Anići. I onda bi sagovorniku izlagao celo porodično stablo sa svim granama i ograncima.
Kad je Moma završio četiri razreda osnovne škole, u Cerju još nije bila osmogodišnja škola pa mu deda-Raca nije dao da ide dalje u školu, u nižu gimnaziju u Umčare, gde su išli svi bolji đaci. Zato je Moma, kad je došao iz vojske, završio prvo večernju osmogodišnju školu, a onda i trgovačku školu u Smederevu. U međuvremenu je deda-Raca umro tako da nije imao ko da mu staje na put. Njegov otac Živko sagradio mu je radnju odmah pored puta, da ne putuje u grad na posao, kad svoj posao može da radi i ovde. Sklonili su tarabu ispred prodavnice i postavili klupe odmah pored šanca koji je služio da se u njega sliva voda sa puta tako da su klupe bile odvojene šancom od puta pa nije bilo opasnosti da vozilo naleti na mušterije koji tu sede.
A mušterija je uvek bilo i to redovnih. U početku su to bili ljudi iz kraja: napravi čovek pauzu u radu, pa dođe na pivo, ili se iz njive vrati kući, nešto je zaboravio, zaustavi traktor pa svrati na pivo. Bilo je tu i druge robe, ne samo pića, ali su pivo i vina PK „Godomin“ činili najveći deo. Uskoro su i ljubitelji gemišta ('špricera') našli tu svoj kutak na jednom kraku tezge koja je imala oblik ćiriličnog slova P. Onda su došli rakijaši jer je Moma nabavio i čokančiće rakije od 1 i 0,5 dl, proizvode PIK „Takovo“ iz Gornjeg Milanovca, a bilo je i onih „Rubinovih“ okruglih, za svakog ponešto. Bila je to najprometnija prodavnica u selu. Okupljali su se tu zaludničari iz celog sela. Među njih svrstavam i zaposlene u Zemljoradničkoj zadruzi, školi i mesnoj kancelariji, koji su posle dva takođe bili zaludni i provodili vreme ili u kafani, češljajući karte ili ovde. Jedino seoski pop nije bio gost ovde, iako je najveći deo vremena provodio na terasi ispred kafane igrajući karte sa seoskim veterinarom, Branom Marvenim, kako su ga zvali.
Sama prodavnica je bila začuđujuće prostrana, mnogo prostranija od mnogih današnjih gradskih radnjica, čiji vlasnici uzimaju male lokale radi jeftinije zakupnine. Prostorija je bila pravougaonog oblika, veličine 3 h 5 metara. Do sokaka su bila dva prozora i vrata, a na zadnjem zidu dvorišna vrata. Duž svih zidova, osim prednjeg do ulice bile su police sa naslaganom robom, a ispred njih tezge. Pivdžije i rakijaši su sedeli napolju na klupama, a špriceraši stojali pored levog kraka tezge od ulaznih vrata. Ispred njih neizbežna „Smederevka“, ili „Dubravka“, za one koji vole slatkasta vina i flaša mineralne vode „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca, ili „Karađorđe“ iz Smederevske Palanke. Ispred njih su bile i čaše od 2dl, pepeljare, najmanje jedna, a po potrebi i dve, tanjir sa mezetom, najčešće nasečena kobasica, domaća dimljena ili ljuta.
U tu se prodavnicu sada uputio Draga Serdar. Njemu sada nisu bili potrebni nadničari, još je rano za berbu voća, a kasno za orezivanje. Ne, išao je, kako reče Raša, 'da zajebava sirotinju'. On je, iz nekog razloga, sve seljake, a posebno Cerjane, smatrao nižima od sebe, šepurio se pred njima, bez srama i zazora se raspitivao za njihove žene, naročito ako su mlade i lepe, nudio pomoć u spavaćoj sobi. Bio je izuzetno naočit muškarac taj Draga Serdar. Bio je visok oko metar i devedeset, crnokos, sada već prošaran sedinama, očiju crnih, koje su gledale nekako podsmešljivo. Brkove je imao male i tanke, ali ufitiljene na krajevima i podvrnute naviše. Imao je oko šezdeset godina, možda koju manje, ali je izgledao petnaest godina mlađi. Uvek je bio kicoški odeven i doteran; uvek je imao čistu košulju i prsluk iz koga je virio lanac džepnog sata. Prsluk je bio sašiven od istog materijala od koga su mu bili i sako i pantalone, tako da se videlo da je to komplet odelo. Sako najčešće nije nosio, ostavljao ga je u kolima, jer je sada bila vrućina.
Kad je Draga zaustavio i parkirao svoga merdžu, sa druge strane sokaka naspram prodavnice, na klupi ispred nje su sedeli samo Ratko Žikin i Mita Giletov, pajtaši u rakiji. Nisu pili iz čokanja, već su u rukama držali svaki po pola litra šljivovice 'Takovo', jeftinije se vata.
„O, Serdaru, povika Ratko pijano, opet si doš'o, k'o da u Bitincu nema za teb' ona stvar, ili ti Bitinčanke ne daju“, smejao se Ratko, otkrivajući krive i krnje zube.
„Bilo je nekad, dok ih nisam sve apsolvirao“, odgovara Draga.
„A, ja mislio da si doš'o da se ne onerediš na prag, a ti si to već uradio, znači.“
„Stric, pazi šta pričaš da ne dobiješ po labrnji“, opominje ga Draga.
„Nemo' da se siliš mnogo da te moj sinovac Tutić opet ne presliša.“
„Može da pokuša, samo da pokuša, dok ne naleti na metak, kaže Draga.
„Ej, mali, je l' ti to pretiš?“, javi se Mita koji je dotle ćutao.
„Ne pretim, samo opominjem šta može da se desi svakome ko me dirne.“
„Tvoj deda Milutin je pretio kamom, a ti pištoljem, ne valja ti posao sinko.“
„Moj deda nije nikoga zaklao, nosio je kamu kao i svi koji su se borili za kralja i otadžbinu.“
„Nosio je kamu da plaši narod i da pljačka.“
„Od vas, golih Cerjana nije imao šta da opljačka.“
„Pa je zato opljačk'o devojačku spremu i dukate moje sestre od ujaka Dušanke, Radomirove tetke.“
„A, pa Tutići su poznati po dukatima i po bogatstvu“, ruga se Draga.
„Nisu po bogatstvu, ali jesu po radinosti i poštenju. Te dukate su moji ujaci nadnicom zaradili, nije bilo vrednijih ljudi od njih.“
„Nije bilo glupljih ljudi od njih. Staniša je znao samo da uzme budak i da vadi panjeve.“
„Jeste vadio panjeve i za to nije bilo boljeg majstora od njega. Povadio i' je koliko i' ti nisi video u životu, a Milan je isto toliko džakova preneo na svojim leđima, istovario ili utovario; niko nije mogao u tome da se meri s njim. A Spasoje je bio najbolji stručnjak za rezanje vinograda, to svi znaju. Gazda Branko je uvek njega zvao.“
„Zvao je njega i da mu ore sa volovima. Time je plaćao kiriju za zemlju koju je držao u napolicu. Da im nije bilo tih nekoliko jutara Brankove zemlje u Vučikasu pocrkali bi od gladi. I to svi znaju.“
„Uglavnom nisu otišli u četnike kao neki; nisu nikog ubili, nisu nikog opljačkali, živeli su pošteno od svoga rada.“
„Nisu otišli ni u četnike ni u partizane, nisu se usudili da se opredele.“
„Rat je velika glupost, sinko. Šta ja imam od toga što sam otiš'o u četnike sa jedanaj's godina? 'Teo sam d' imam pušku. Terali me da pucam na mog burazera Stanisava. Zato sam iskoristio prvu priliku da pobegnem u partizane, a ni oni nisu bolji. Nisu smeli da pljačkaju, ali su i oni ubijali k'o i ovi. Kažu: rat je. Rat je izgovor za sve.“
„Ma, jeb'o i' rat, javlja se Mita koji je dotle ćuteći pušio i pijuckao rakiju. „K'o da nisu mogli da se dogovoru da bude kako i jedni i drugi oćedu.“
„Kako, bre, da bude kako oćedu i jedni i drugi? Da je to moglo, ne bi se ubijali, ne bi se zaratilo“, kaže Ratko.
„Moglo je, moglo, istrajava Mita. Šta su 'teli četnici? Kralja i otadžbinu. A šta partizani? Zemlja seljacima, a fabrike radnicima. Pa je l' to nije moglo u istoj državi? E, al' Srbi n' umedu da se dogovoru. Čim sednu za isti astal oni se posvađadu. Pa i Draga i Radomir, zašta se biju? Zbog ženske? Ima ona za obojicu, šta ima da se bijete?“
„Ne znaš ti stric zašto se mi bijemo, ne bijemo se zbog nje. Drugo je nešto u pitanju.“
„Šta god da je, pametni ljudi sednu pa se dogovoru. Svađa i boj su za budale.“
Draga Serdar zamišljeno gleda u Mitu Giletovog, u njegovo široko čelo prošarano ljubičastim žilicama, njegova tanka usta ispod sedih brkova koji izgledaju, onako zasukani i ufitiljeni kao ovnujski rogovi. Nos mu je još uvek normalan, iako bi se očekivalo da zbog rakije, bude kao i u Žike, crven.
„Ni ja ne volim tuču, stric“, kaže. „To ti izgužva odeću i nagrdi lice, ne mogu posle danima da se dovedem u red.
„Pa što se, onda tučeš?“, uleće Ratko.
„Znaš kako kaže Ero s onoga svijeta: Pustio bih ja njega, ali neće on mene. Nekad ne možeš izbeći tuču.
Ovo Draga izgovara crnogorskim govorom kao pravi serdar.
„Ma, zadužio si ti njega, ne bi te on napadao da nisi, nije Radomir takav, nije se tuk'o ni dok je bio dete.“
„E, ne znam kakav je bio kao dete, al' mene neće da se okane.“
„Pa izvini mu se ako si kriv“, kaže Mita.
„Ja da se izvinim jednom tutiskom golji!“, skače Serdar. E, to neće da doživi.“
„Pa ti onda trpi ili beži“, opet ujeda Ratko.
„Neće više Serdar da trpi, a neću, bogami ni da bežim. Nisam se sklanjao ni boljima, pa neću ni njemu. Samo nek mi stane na put, videće šta ga čeka.“
Utom se začuje potmula grmljavina sa zapada.
Mita skoči na noge.
„Ljudi, kiša će, odoh ja kući“, kaže, potegne još malo rakije, pruži flašu Ratku, pa ode prema Poljani.
„'Ajmo unutra, sinovac“, kaže Ratko Serdaru, vidiš kako duva.
Idem ja dol' da vidim koga ima, kaže Serdar i odlazi naviše, očito nameravajući da se Iliskim sokakom spusti u centar sela gde se nalaze crkva, pošta, kafana i zadružni dom. Svi u Cerju su govorili kad pođu u centar 'Idem dol''. Dol' su se okupljali ljudi iz celog sela kad uveče završe poslove. Tu su se dogovarali o sutrašnjim zajedničkim poslovima i ugovarali svoje privatne. Ako bi im zatrebao bravar, kolar, kovač ili neki drugi zanatlija, najverovatnije je bilo da će ga tu naći.
Stara Mikina kafana, koja je bila smeštena u konfiskovanoj Marinkovoj štali, više ne postoji, jer je srušena, a na njenom mestu je nikla moderna samoposluga. Preko puta nje sagrađen je Lovački dom u kome se nalazi kafe-restoran „Lovac“, uredna i čista kafana, svetla i prozračna sa zavesama na prozorima, za razliku od stare sa uvek crnim, olajisanim daščanim podom i jednim jedinim prozorom u dnu dugačke dvorane.
„Lovac“ je imao i osvetljenu terasu sa stolovima prekrivenim šarenim stolnjacima. Serdar se nije zadržao na terasi gde je sedelo samo nekoliko mladića sa flašama piva ispred sebe, galameći i dobacujući jedni drugima. Ušao je u prostranu, dobro osvetljenu dvoranu sa reprodukcijama umetničkih slika na zidovima. Konobar Mida je imao na sebi belu bluzu i neizbežnu crnu leptir-mašnu pod grlom. Imao je uredno podšišanu i počešljanu, iako sedu, kosu i dobroćudno lice koje je ulivalo poverenje. Iako je bilo raznih neugodnih i obesnih gostiju, nikad nije imao nikakvih teškoća sa njima, uvek je uspevao da sve reši ljubaznošću. Bio je visok, koščat i imao je krupne šake. Kad takvu šaku spusti na rame obesnog gosta i stegne ga kao stolarskom stegom, ovome je odmah bilo jasno sa čime ima da se suoči ako se ne urazumi. Zato se tako nešto i nije nikad desilo. Dvorana je bila u obliku ćiriločnog slova 'G'. Kraći krak je bio tzv. separe koji je bio malo manje osvetljen nego glavna dvorana. Serdar se uputio ka separeu i seo za najdalji sto u ćošku. Mida je odmah stigao.
„Izvol'te, gospodine, čime mogu da vas uslužim?“, reče profesionalno ljubazno.
„Dajte mi litar “Ružice“ i jelovnik, molim vas“, reče Serdar.
Nije mu bilo teško da bude ljubazan kad je to situacija zahtevala. Mida je bio ljubazan pa se to prenosilo i na goste.
„Nemamo 'Ružicu', žao mi je . Od crvenih vina imamo samo 'Plavinac'.“
„Uh, on je jak“, napravi Serdar kiselo lice.
„Dobar je, videćete, sve sama kameničarka, nema ni trunke vranca ili gamea u njemu“, hvalio je Mida vino.
„'Ajd' dajte“, reče Serdar.
Usluga je stigla neočekivano brzo. Mida nikad nije uspeo da shvati i prihvati naviku svojih kolega u gradu da ostave goste da čekaju bez ikakvog razloga. Došao je do stola, obrisao bocu ubrusom iako to nije bilo potrebno jer se nije zamaglila iako je vino bilo hladno. Prineo je čep Serdarevom nosu da ga pomiriše i odbije ako mu se miris ne svidi.
„Može?“, upita.
„Može“, pristade Serdar.
Mida nasu malo vina u čašu i pruži mu, a zatim spusti flašu i jelovnik pred njega.
Serdar malo zaljulja čašu, onjuši vino i malo otpi, zatim coknu.
„Stvarno nije loše“, reče, „nije previše teško“.
„Rekao sam vam“, reče Mida ponosno.
„Znači njega vranac čini teškim. A naši seljaci navalili da sade vranac k'o ludi. Vranac pa vranac. Povadili kameničarku pa posadili vranac.“
„Dobar je vranac ko voli teška crna vina. Osim toga dobro rodi i ranije zri od prokupca, bar 15-20 dana. To mnogo znači onima koji hoće da imaju vino za Mitrovdan ili Svetog Aranđela.
„E, pa sad ono može da provri do Mitrovdana, ali vino treba i da se odneguje“, reče Serdar. „Tek dogodine je ono za piće.“
„Slažem se s vama“, potvrdi Mida. „Dakle?“, upita, videći da je Serdar razgledao jelovnik.
„Date mi jagnjeću čorbu i bečku šniclu“, reče Serdar.
„Ima hladnog jagnjećeg pečenja, ako hoćete umesto šnicle, kuvarica je već otišla.“
„A, pa može.“
„A salatu?“, upita Mida.
„Neku sezonsku, šta imate“, reče Serdar.
„Hoćete mešanu, paradajz i krastavci?“
„I sir“, reče Serdar.
„Aha, znači šopsku?“, upita Mida.
„Tako je“, složi se Serdar i Mida se udalji.
Serdar je sedeo i polako pijuckao vino čekajući da mu stigne večera. Ceo dan je proveo u Beogradu, prodajući voće na Zelenom vencu i nije ni ručao, došao je pravo u Cerje jer je tako obećao Mari, Stevinoj ženi, sa kojom je bio u ljubavnoj vezi već nekoliko godina. Svi Cerjani su mislili da su se on i Radomir zbog nje zavadili i da se mrze zato što je Radomir nekad bio u vezi sa njom. Možda je ona bila u vezi sa Radomirom nekada, ali Serdaru nije bilo ni na kraj pameti da mrzi muškarce koji su nekada bili u vezi sa njegovom ženom ili ljubavnicom.
„Dobro veče, komšija“, začu poznati glas.
Raša, Marin sused, smeštao se za susedni sto nasuprot njemu.
„Zdravo Rašo“, pozdravi ga Serdar. „Dođi sedi sa mnom, i onako sam sâm.“
„Vidim da si se osamio pa, reko', da ti ne smetam.“
„Ne smetaš ništa, dođi sedi ovde, ako si za vino.“
„Nisam za ništa, ali popiću malo“, prihvati Raša. „Mido, daj još jednu čašu.“
Raša pređe za Serdarov sto.
„Pa, što si se osamio?“
„Nema razloga, samo sam malo umoran i gladan, 'oću da večeram.“
„Pa ja kažem da ti ne smetam“, reče Raša i pođe da ustane.
„Rek'o sam ti da ne smetaš, oćeš i ti nešto da prezalogajiš?“
„Fala, reče Raša, znaš da mi seljaci rano večeravamo, ja sam to već uradio.“
„Šta, 'oćeš da kažeš da ja nisam seljak?“ začudi se Serdar.
„Pa i nisi više pravi seljak, družiš se sa Beograđanima, motiku i vilu ne uzimaš u ruke, u štalu ne ulaziš.“
„Ja sam se opredelio za voćarstvo; i to je neka poljoprivreda.“
„Ali visoka, gospodska poljoprivreda; velika zarada, plaćaš drugima da rade za tebe, a ti uživaš.“
„Jeste velika zarada, zato sam se i opredelio za voćarstvo, ali nije baš tako lako. Treba sve da se uradi na vreme, da se posao organizuje, da se i radnicima obezbedi ono što im treba, i 'leba i uz 'leba; i pivo, bez piva danas neće niko da radi, i to da bude 'ladno. I žene ga traže.“
„'Oće žene da se emancipicuju“, primeti Raša.
„Oće one – znaš šta. Ako toga nema dovoljnio il' koliko bi one htele, onda traže emancipaciju, da može da ti nabija rogove kad god 'oće.“
„Pa i ti si večeras došao kod jedne takve“, reče Raša.
„Mara je druga stvar. Steva je bolestan, pa je zanemario, a žena mlada.“
Mida donese čašu i stavi je ispred Raše.
„Mido, donesi još litar“, rečeRaša.
„E, pa nisam te ja pozvao za astal da mi platiš piće i da se opijamo, nego da mi praviš društvo“, protestvuje Serdar.
„Neka, biće lepše utroje“, kaže Raša.
Serdar ponovo napuni sebi čašu pa nasu i Raši.
„Lepo se cakli, kao rubin“, kaže.
„Nije loše, al' ne može da bude k'o moj vranac kad mu dodam malo lisičine i smederevke, kaže Raša.
„Ja ne volim vranac, previše mi je jak. Popiješ dve čaše, to ti je k'o 'tupim predmetom po glavi', ko da te neko mlatnuo maljem. Verovatno je malo pitkiji kad se pomeša sa lisičinom i belinom.“
„Ma, da vidiš šta je vino!“, kaže Raša. „Ja imam još za jedan akov, možda. Natočim u bokal pa metnem u frižider, pada v'iš šta je, bolan da ga pije. Dođi jedanput da probaš dok ga još ima.“
„Pa sad kad ga tako hvališ i meni se pije, doći ću čim budem mog'o“.
„Rašo, prasi ti se krmača, rekla Duša d' ideš, odma kući!“, začu se s vrata glas Žileta Žokinog, Rašinog suseda.
Raša podiže i iskapi čašu naiskap, videlo se samo kako mu je jabučica grkljana dva-triput mrdnula. Zatim spusti čašu na astal pa sleže ramenima.
„Izvini komšo, moram d' idem“, reče izvinjavajući se.
„Eto šta si mi napravio“, reče Serdar, „sad moram sam da popijem dva litra vina.“
„Ništa strašno za tolikog čoveka“, reče Raša. „A i nisu više dva, pola smo već popili. Osim toga, sa' ćeš da večeraš pa ćeš lakše d' izguraš. Aj' prijatno.“
S obzirom da je Gara bila prveskinja, Raša je strahovao da ne bude teškoća tokom prašenja. Srećom, sa malim zastojima, sve je prošlo u najboljem redu. Oprasila je svega šest prasića ali su bili krupni, dugački. Raša je smatrao da je šest prasića sasvim dovoljno za prveskinju. Sledeći put će, možda biti osam, ali deset ili dvanaest su zaista previše. Ili trinaest pa nema sisu, moraš da ga 'raniš na cuclu. Šest je odlično, biće krupni kad ih odluči od sise.
Kad je izašao iz obora, zapljusnu ga nalet kiše i on steže pelerinu. Sve vreme, dok se Gara prasila, čuo je tutanj groma i praskove munja. Sad je požurio u kuću. Na doksatu je zastao, skinuo opakliju, okačio je na klin i pogledao na raskrsnicu. Fala Bogu, nije nestala struja, pomislio je.
Na Stevinu malu kapiju izlazio je Serdar. Moglo je biti oko jedan, pola dva iza ponoći. Serdar je imao pelerinu sa kapuljačom, nije se plašio kiše. Merdža mu je bio parkiran malo dalju u sokaku, na Mićinom ulazu u dvorište, na mostiću preko šanca. Tamo nikom nije smetao, Mića nije imao nikakva vozila, a sinovi su mu bili u inostranstvu.
„Jesam ja tebi rek'o da neću više da te vidim ovde?“, prolomi se glas kao prasak groma i rascepi noćnu tišinu.
Serdar se uplašeno osvrte. Odozdo, iz centra sela nailazio je Radomir. Sa'će da bude rke krke, pomisli Raša i zauze položaj da gleda. Nije mu ni na kraj pameti bilo da se umeša. Radomir je bio iste vesine kao Serdar ali širi u ramenima, snažniji i sigurno u boljoj kondiciji od Serdara koji poslednjih godina nije izlazio iz auta, a Radomir je svaki dan radio najteže poslove.
„Tutiću, reče Serdar, očekivao sam da ćeš me ovde čekati i spremio sam ovu igračku. Zato ne prilazi.“
Zavuče ruku ispod pelerine, izvuče pištolj i ubaci metak u cev, Raša je čuo kad je škljocnulo.
Radomira to nije nimalo pokolebalo, prilazio mu je i dalje. Nemaš ti muda za to, rekao mu je. Bio je naspram Žokine kapije, na nekoliko koraka od Serdara kad je odjeknuo prvi pucanj.
Radomir se zaljuljao i teturajući zakoračio unazad prema kapiji. Raširio je ruke i uhvatio se za gornju ivicu kapije. Kao Isus na krstu, pomislio je Raša.
„Jebaću ti mater za ovo“, procedio je Radomir kroz stisnute zube dok mu je krvava pena izlazila na usta. Raša je to lepo mogao da vidi jer je ulična sijalica bila odmah iznad njega.
Serdar očito više nije mogao da se zaustavi. Odjeknulo je još pet pucnjeva pre nego što je Radomir počeo da klizi niz kapiju ostavljajući na njoj krvav trag. Ruke su mu se otkačile od kapije i on se sručio na zemlju, sedeći oslonjen na kapiju, zatim se prevalo na stranu.
Raša je stajao skamenjen. Bio je svestan da je upravo video ubistvo, ali se nije usuđivao da išta kaže. Znao je da ga Serdar ne vidi jer doksat nije bio osvetljen, a Serdar je bio tačno isped sijalice koja je bacala svetlost pravo na njegovo bledo lice stisnutih usana i ubilačkog pogleda.
Sad je video da Serdar prilazi Radomiru, savio se i pipao mu žile na vratu levom rukom, desnom je zatakao pištolj za pojas, uspravio se i otišao prema parkiranom autu. Minut kasnije Raša je video kako se kolima odvezao prema Bitincu.
Raša nije znao šta da radi, oklevao je. Znao je da mu je dužnost da pozove policiju i hitnu pomoć, ako uošte ima koristi od toga. Ušao je u kuću. Iz sobe se pojavi Duša, bunovna, očigledno se tek probudila.
„Je l' se oprasila?“, upita.
„Jeste, šes' komada. Što se toga tiče, sve je u redu.“
„A ko je to puc'o?“
Raši ovo pitanje dođe skoro smešno posle svega što je video.
„Serdar ubio Radomira“, odgovori suvo.
„Namrtvo?“ upita Duša.
„Tako izgleda“, reče Raša, „eno ga leži kod Žokine velike kapije.“
„Kuku, Rašo, pa što ne zoveš miliciju?“
„Nema više milicije, ženo, sad je to policija“, odreže Raša.
„Pa to, zovi, je l' znaš broj?“
„Eno ti svi važni brojevi na zidu pored telefona, krupno ispisani“, reče Raša.
„Pa zovi odma'!“, uzviknu Duša.
„Nema potrebe, sad više niko ne mož' da mu pomogne, reče Raša ali ipak priđe telefonu i podiže slušalicu.
Dok je bio u pola pokreta začuše se policijske zavijajuće sirene i plavi stojadin se zaustavi na raskrsnici. Raša spusti slušalicu.
„Daj mi kišobran, idem da se prijavim“, reče.
„Kukuuuu“, zakuka Duša, „zašta da se prijaviš crni čoveče?“
„Za svedoka, ženo, sve sam video“, reče Raša, uze kišobran i izađe na vrata.
Glava druga: TUČA U KAFANI „NA RASKRŠĆU“
Leto 1977. godine
Dvadeset godina ranije Radomir Tutić iz Cerja i Draga Serdar iz Bitinca nisu se ni poznavali. Nisu za tim imali ni potrebe, a ni prilike da se upoznaju. Radomir je nedavno došao iz vojske i sad je tek razvijao posao zidara i polako postajao poznat kao dobar i pouzdan majstor, jedan od najboljih u ovom delu Šumadije.
Draga Serdar je bio ugledan mladi poljoprivrednik koji je tek podizao zasad voća. Prvo je zasadio breskve. Brzo stižu na rod i dobro se prodaju, savetovao ga je Žira iz Cerja, njegov sused sa njivama u Rasolici, plitkoj jarugi koja preseca bitinački plato koji počinje od Cerja pa se preko Lunjevca pruža se sve do Vrbovca. I on je poslušao savet iskusnijeg kolege koji ga je i uverio da se u poljoprivredi voćarstvo i povrtarstvo najbolje isplate.
Žira je unazad dvadesetak godina bio puki siromašak. Onda je upravo u Rasolici počeo da uzgaja povrće i da ga prodaje na pijacama u Palanci i Beogradu. U početku nije imao ni vozilo nego je robu nosio autobusima. Ubrzo je zaradio docoljno za polovni kombi, a zatim, još lakše, jer je sada mogao da iznese više robe, zaradio dovoljno da kupi „ladu karavan“ idealno vozilo za pijačare, jako i izdržljivo. Uskoro je kupio i veliki komad zemlje od Draginog suseda Mome koji je od toga sagradio kafanu na raskršću. Tu je Žira zasadio breskve, najnovije sorte, krupne i sočne. Prodavale su se kao alva pa je uskoro dokupio još jedno parče zemlje i zasadio jabuke. Napravio je i novu kuću u Cerju.
Bilo je jasno da od ratarstva i stočarstva niko ne može tako brzo da napreduje. Zato je i Draga odlučio da se prihvati voćarstva iako ga je otac Nikola odvraćao od toga. Sine, kad si gladan uvek tražiš 'leba i sira ili mesa, a ne prasku, govorio je. Ipak, Draga je istrajao i zasadio breskve. Smatrao se već odraslim čovekom, imao trideset i sedam godina, bio oženjen i smatrao se domaćinom, a kad je već sledeće godine uspeo da kupi i ladu karavan, otac mu je u potpunosti prepustio domaćinstvo. Ipak je i dalje smatrao da je u pravu. Od prasaka se ne živi, govorio je, leba je najvažniji.
Uskoro je Draga Serdar postao jedan od najuspešnijih voćara u ovom delu Šumadije. Uvek je prvi uspevao da nabavi kalemove za nove sorte, proširivao je voćnjak kupovinom okolnih parcela, prvi je počeo da prska voće preparatima protiv bolesti i štetočina. Njegove jabuke su uvek bile najkrupnije i najlepše na pijaci u Bloku 45 na Novom Beogradu, gde je sada najčešće nosio robu. Na Zelenom vencu ima mnogo seljaka, govorio je misleći na kupce. Nikada za sebe nije rekao da nije seljak i nije se stideo svoga porekla, ali je sebe ipak smatrao nekom višom klasom, seljakom de luks ako tako može da se kaže.
Kafana "Na raskršću" koju je Moma Stokić iz Bitinca sagradio od novca koji je dobio za njivu u Rasolici od Žire Detlića iz Cerja nazvana je tako jer je postavljena tačno na raskršću puteva Smederevo - Aluga i Smederevo - Palanka.
Tu su stajali svi autobusi i ljudi koji iz Palanke putuju za Cerje ili za malo dalju Alugu, tu su silazili da sačekaju svoj autobus iz Smedereva za Alugu. Šta su drugo mogli da rade dok čekaju nego da popiju piće u kafani. Često su znali da propuste svoj autobus pa da opet sednu u autobus i vrate se tamo odakle su došli, ali to se događalo samo onima koji malo više popiju.
Moma je angažovao i najbolje muzikante iz okoline da zabavljaju goste tako da je uskoro njegova kafana postalo omiljeno mesto za večernje izlaske dokone gradske omladine i svih iz okoline koji su tražili provod. Posluga je bila na visini, restoran isto tako; uvek je bilo roštilja, jagnjećeg i prasećeg pečenja, ali i kuvanih jela.
Jedne večeri polovinom juna, vraćao se Radomir Tutić u Cerje iz Kamenca, zaseoka prilepljenom uz Palanku, gde je zidao neku kuću. Za pomoćnu radnu snagu, pripremu i dodavanje materijala, mešanje maltera i slično, angažovao je ljude iz samog Kamenca, domaćinove susede i rođake, tako da nije morao da im plaća put. Toga dana su izlili gornju ploču i Radomir je bio zadovoljan završenim poslom. Ostalo je još podizanje i pokrivanje krova što će završiti do Vidovdana, ako vreme ostane lepo. Sad ima nekoliko dana odmora da se ploča stegne i osuši; domaćinu je objasnio da je treba redovno polivati.
Iz autobusa je izašao sam, nije bilo više nikoga ni za Cerje ni za Alugu, ostali putnici produžili su za Smederevo. Kafana „Na raskršću“ bila je osvetljena kao i uvek. Na parkiralištu je bilo mnoštvo automobila sa gradskim, beogradskim, požarevačkimm, pa čak i sa kragujevačkim registarskim oznakama.
Radomir nije nameravao da svraća u kafanu. Kod domaćina kod kog je radio je i jeo i pio sasvim dovoljno. Osim toga, klonio se pića koliko je mogao, poučen iskustvom svog oca Drage koji je toliko preterivao sa alkoholom da se može reći da je od njega i umro. Nije se lečio od alkoholizma, njegov pijanački staž bio je kratak, ali mu je od preteranog pića jedan po jedan organ otkazivao dok nije umro. Zato je Radomir znao da je alkohol štetan i klonio ga se koliko je mogao. To znači da je na građevini, kad dobro ožedni, prihvatao flašu piva jer je ono ne samo gasilo žeđ bolje nego voda ili bezalkoholni napici poput kokakole već i davalo snage da se nastavi sa radom. Tačno je da se tako organizam više iscrpljivao jer imaš privid da možeš još kad zapravo više ne možeš, kad je vreme da predahneš.
Iz kafane se čula galama i muzika, novokomponovana, naravno. Pevačica je, začudo, imala prijatan, mekan i ne previše taman glas. Radomir nije voleo duboke raspukle glasove kakve obično imaju kafanske pevaljke. Do dolaska autobusa za Cerje imao je da čeka još najmanje sat vremena jer je popodne red vožnje bio razređen. Zato je ipak odlučio da priviri i vidi koga ima tu, da ošacuje pevaljku i da popije flašu piva ako ne bude mogao da izbegne. Još odavde je čuo glas Dragana Simića koji se s nekim žučno svađao. Zato je Radomir i oklevao da uđe unutra. Ipak je, napokon , ušao.
Kafana se sastojala od jedne jedine velike prostorije ispunjene kafanskim stolovima, prekrivenim šarenim stolnjacima. Na prednjem zidu, levo o desno od ulaza, nalazio se po jedan veliki prozor koji su ipak bili nedovoljni da osvetle toliku prostoriju. Pored zadnjeg zida dvorane, odvojen niskom rešetkastom pregradom, pružao se takozvani separe, novotarija za ovdašnje kafane. Iz njega se izlazilo na terasu, koja se od ulaza ne vidi, ali je Radomir znao da, kada se pogleda sa zadnje strane, i tamo se vide nekoliko stolova gde se takođe poslužuju gosti. Na zidu levo od ulaza bilo je udubljenje u kome je postavljen šank gde se nalazila polica sa pićima ispred ogledala, tako da se dobijao utisak da svakog ima po dva. U levom uglu dvorane, pored zadnjeg zida, bio je postavljen podijum za muzički sastav, takozvani 'orkestar' sastavljen od obavezne harmonike, bas gitare, klarineta, bubnjeva i pevačice. Pevačica je bila mlada, nije mogla imati više od dvadeset godina. Imala je svetlosmeđu kosu, krupne plave oči i, naravno, vitak stas. Bila je odevena u dugačku zelenu haljinu sa jedva naglašenim dekolteom, tako da njene očito lepe grudi nisu delovale vulgarno, kao što često biva kod kafanskih pevačica.
Za stolom između levog prozora i šanka sedeli su braća Simići, Dragan, Rajko i Žoka. Pred njima su bili litar 'smederevke', litar kisele vode 'karađorđe' (najbolja za špricer garantovano), veliki oval 'mešanog mesa' i pribor za jelo. Očito su došli da se dobro provedu, a nije isključeno da su u prvom redu došli zbog mlade pevačice, da se pokažu pred njom kao kavaljeri, jer su dvojica od njih radili na benzinskoj pumpi na autoputu i dobro zarađivali. Za susednim stolom do njihovog sedeli su petorica nepoznatih mladića, a do njih trojica momaka iz Bitinca, koje je Radomir znao iz viđenja. Jednog od njih je znao kao Dragu Serdara jer ga je ranije često viđao sa Žirom Detlićem i o njemu je znao samo da je uspešan voćar kao i Žira.
„A, evo nam i malog Tutića!“, uzviknuo je Dragan kad je Radomir ušao u kafanu. „Dođi sedi s nama, ima mesta, reče pokazujući na stolicu nasuprot sebi koja je bila prazna.
Radomir je svu trojicu odlično poznavao zato se nije ustezao da sedne s njima. Bolje je u kafani biti u društvu nego sam. Seo je nasuprot Draganu, između Rajka s desne i Žoke sa leve strane.
Dragan uze čistu čašu sa šanka iza sebe i napravi debeo špricer pa ga stavi ispred Radomira.
„Ja sam pio pivo u Kamencu, reče Radomir ustežući se, „al'dobro, kad si već sunuo.“
„Pa da naručim pivo, ako oćeš“, reče Dragan. „Mala!“
„Neka sad!“, zaustavi ga Radomir. „Popiću špricer, ionako ima već dva-tri sata otkad sam večer'o.“
„Pa evo, zamezi ako si gladan“, pokaza Dragan meso na stolu.
Radomir uze viljušku pa nabode jedan ćevap i stavi ga u usta. Bolje se osećao kad bilo čime pregradi dva različita pića. Polako sažvaka i proguta ćevap, zatim iskapi špricer.
„Aha, je l' valja špricer?“, upita Dragan.
„Dobar je, samo da je malo tanji“, reče Radomir.
„E, onda pravi sam!“, uzviknu Dragan pa pokaza na flaše. „Muzika, dajte pesmu!“
Pevačica hitro doskakuta do njihovog stola sa sve mikrofonom.
„Je l' znaš onu... Kosmajski smo mladi partizani'?“
„Znam“, procvrkuta mala.
„E, to 'oću, reče Dragan. „A posle nastavi partizanske, sve koje znaš. Nek se zna da smo iz Cerja.“
Pevačica se udalji.
„A, vi ste oni što smo vas poklali i popalili četr'es četvrte!“, uzviknu jedan rmpalija od susednog stola.
„Jes' mi smo ti!“, reče Dragan inadžijski dok ga je Rajko smirivao. „Što da nisi ti Nikola Kalabić, možda?“
„Nisam Kalabić, al' sam iz Jagnjila“, reče rmpalija.
Svi iz Cerja su znali da su seljaci iz Jagnjila bili najbrojniji u četnicima koji su im četrdeset četvrte popalili i opljačkali selo. Nisu tačno znali u kojoj su četničkoj jedinici bili, verovatno u Avalskom korpusu, ali su znali da su Jagnjilani bili u Cerju toga tragičnog dana, da su pljačkali i palili. Zato su naučeni da ih mrze. Radomir je, osim toga, znao da je njegovu kuću toga dana poharao i pokušao da zapali Milutin Serdar, deda ovoga istog Drage koji sad sedi za susednim stolom zajedno sa potomcima četnika iz Jagnjila. Ko zna, možda su mu rod.
Za to vreme je pevačica stigla do podijuma za orkestar i posavetovala se sa muzikantima.
„Splet partizanskih pesama za društvo iz Cerja“, najavila je. I počela:
Kosmajski smo mladi partizani
mi volimo svoj rodni kraj.
Sa puškom u ruci kroz šumu idemo,
puška nam je mati, šuma nam je dom.
Pesmu su prihvatili sva trojica Simića, ustavši sa stolica, samo je Radomir mirno sedeo. Nije on imao ništa protiv partizana ili partizaskih pesama, ali mu se činilo neprikladnim javno isticanje patriotizma ili ideoloških ubeđenja i pevanje partizanskih pesama u kafani.
Tada su ustali Jagnjilani, zagrlili se i zapevali:
Od Topole, od Topole
Pa do Ravne gore
Svud su straže, svud su straže
Đenerala Draže.
Videlo se da je Draganu Simiću prekipelo. Ustao je i proderao se:
„Nećemo da trpimo četnike tri'es tri godine posle rata! Gazda Momo, zovi miliciju!“
Na to se javi Serdar:
„Ma ko si ti da naređuješ u bitinačkoj kafani?!“
Pa je i on zapevao sa svojim Bitinčanima:
Drma mi se, drma mi se na šubari cveće,
Ubićemo, zaklaćemo ko za kralja neće.
Za to vreme ostali gosti su mirno sedeli i ćutali ne želeći da se mešaju, ali su njih nekoliko tiho napustili kafanu videći da je vrag odneo šalu.
Dragan se iznervirao.
„E, sad je dosta!“, uzviknuo je.
Dograbio je polupraznu flašu kisele vode i zavitlao je na Bitinčane. Iz flaše se prosula voda po stolu Jagnjilana, ali je preletela i pala na Serdarev sto, a odatle se otkotrljala i pala na pod. Začudo, nije se razbila.
„E, sreća tvoja što me nisi pogodio, inače bi video svoga boga“, uzviknuo je Serdar.
„A ti si mi jaros'an!“, uzviknuo je Dragan. „Aj' izađi napolje ako smeš.“
„Neću ja da se bijem“, odgovori Serdar sa visine, „al' ako su tvoji komunjare to je tvoj problem, nemoj na nama da pokazuješ silu.“
„A ti, ako su tvoji bili četnici, nemaš pravo da pevaš četničke pesme. Ovo je komunistička država.“
Ma, ko može da mi zabrani! Neka dođe i Tito i njemu ću da pevam, uzviknu Serdar.
„Tako je!“, uzviknuše Jagnjilani.
„Vama bi bilo bolje da ćutite, niste u Jagnjilu. Nemo' posle da se žalite da su vas Podunavci pretukli“, reče Žoka koji se do tada nije javljao.
Žoka je bio nekoliko godina stariji od Rajka i Dragana. Bio je niži od njih, ali širok i zbijen, 'jak kao zemlja' govorio je Dragan za njega.
„Ma šta se ti, matori, mešaš, da nećeš ti da me biješ!“, skoči jedan Jagnjilac pa ustade i stade nakostrešen ispred Žoke. Žoka ga pogleda, pa ga zgrabi sa obe ruke, podiže ga i baci prema Bitinčanima. On se zatetura i strovali se na Serdara koji odmah skoči. Rmpalija iz Jagnjila skoči i raspali krošeom Žoku koji odmah pade i pritom obori sto. Tad svi skočiše i više se nije znalo ko koga udara.
Radomir je pokušao da se ne meša, ali nije mogao jer se dvojica Jagnjilaca, videvši ga onako snažnog, nameračiše upravo na njega. Radomir nikad nije voleo da se tuče, ali je bio po prirodi jak i u odličnoj kondiciji od svakodnevnog teškog rada. Imao je krupne šake pa kad je jednog udario otvorenom desnom šakom, ovaj je mislio da je naleteo na lopatu i odmah se složio na pod. Drugi je stao da ga udara pesnicama u grudi dok ga Radomir nije nabō direktom. Odmah je seo na patos.
Tad je na njega navalio Serdar iako mu Radomir nikad u životu nije ni reč rekao, niti su imali ikakvih zajedničkih poslova. Zauzeo je bokserski stav i stao da cupkaoko njega kao Klej. Po običaju, na sebi je imao kicošku odeću, belu košulju, tamnosivi prsluk sa džepom iz koga je virio lanac od sata. Imao je i šarenu kravatu plave boje.
„A, pa tebe ja čekam da ti naplatim one dukate što ih je tvoj deda odneo iz moje kuće kad je hteo da je zapali pa mu moj paradeda nije dao. Ček ček, dođi ovamo!“
Istrpevši nekoliko lakih udaraca dohvati ga za kravatu jednom rukom dok ga je istovremeno drugom udarao po licu. Slomio mu je nos i izbio dva zuba, tako da je krv počela da lije, a njegova čista bela košulja dobi velike crvene mrlje.
„Platićeš mi za ovo, promrmlja Serdar ispljunuvši zube u šaku, koje posle stavi u džep od pantalona.
Radomir pogleda okolo. Dragan i Rajko su se još uvek tukli sa Jagnjilcima i ona dva preostala Bitinčanina.
„Šta radite to, majku ti božju!“, odjeknu poznati glas dvoranom.
Svi se skameniše i pogledaše prema šanku odakle je dolazio glas. Na ekranu televizora koji je stojao na stalku pored kuhinjskog otvora ugledaše lik druga Tita koji im se, očigledno, obraćao. Zatim orkestar poče da izvodi poznatu pesmu:
Druže Tito, Mi ti se kunemo
Da sa tvoga puta ne skrenemo.
Svi su odjednom znali da je to nečija ujdurma, ali je bilo tako neočekivano da se svi nasmejaše od srca. Utom se začu i interventna sirena milicijskog automobila i plavi kombi Zastava 750 stade ispred ulaza u kafanu. Izađoše nekoliko milocionera sa komandirom Pejom na čelu.
„Isprazni oružje, pokupi čaure!“, komandova Peja kad je uleteo u kafanu.
Svi su ga zbunjeno gledali sa blesavim osmehom na licu dok je orkestar i dalje izvodio istu pesmu. Peja im dade znak da prekinu i oni poslušaše
„Šta je to ovde bilo?“, upita Peja zbunjeno gledajući druga Tita na ekranu.
„Potukli se partizani i četnici, druže“, objašnjavala je konobarica. „Pustila sam im druga Tita da ih smiri, inače bi izginuli.“
„Pametno, klimnu Peja glavom nasmejavši se pritom. „Hajde, vodite ih!“, naredi milicionerima.
Milicioneri povezaše izgrednike i potrpaše ih u 'maricu'. Radomira svezaše zajedno sa Serdarom, tako da su posle na saslušanju obojica bili krvavi.
Glava treća: ĐAČKA LjUBAV
Januar 1967. – jun 1972.
Prvu hladnjaču za skladištenje i čuvanje voća u Cerju imao je Žira Detlić. Drugu je sagradio Steva Vlastić odmah pošto se oženio lepom i izazovnom Marom iz Malog Gaja. Nije hteo da traži majstora daleko, imao je puno poverenje u suseda Dragana Momića. Sazidao je i Rašinu kuću preko puta, pa šta joj fali. Jedino je Raša gunđao što mu nije okrenuo doksat u dvorište, ali kuća je lepo izgledala i bila čvrsta. Osim toga, sa njim je radio kao šegrt i mladi sused Radomir Tutić za koga je takođe znao da je vredan i savestan. Bio je, dakle siguran da je odabrao dobre majstore.
Stevina mlada, lepa Mara, kako su je zvali svi u Cerju, bila je najlepše devojče u Malom Gaju, a možda i u celom Cerju. Bila je iz siromašne kuće, nije imala miraz i Steva ju je uzeo samo zbog njene lepote. A bila je neobično lepa. Niko za nju ne bi mogao reći da je crnka, a ipak je bila nešto najbliže tome. Kosa joj je imala neku čudnu smeđu boju, tako da bi neko, s punim pravom, mogao reći i da je zelena, kad bi tako nešto postojalo. A bila joj je bujna i meka kao runo merino ovce. Osim toga, nije mogla nikako da se ispravi, kako god da se počešlja, kosa bi joj se opet savila u lokne koje su na krajevima dobijale taj smeđezeleni preliv, kao da ju je češljao najbolji frizer, a njoj je frizer bio zaista suvišan. Oči su joj bile crne i krupne i gledale nekako blago i uplašeno-stidljivo. Ali najlepše na njoj bio je njen očaravajući osmeh. Kada se smešila na obrazima su joj se pojavljivale neodoljivo ljupke jamice, tako da nije moglo biti muškarca koji bi ostao ravnodušan kada bi mu se osmehnula. Osim toga imala je tanak struk i vitak stas. Nije bila previše visoka, bila je čak sitna, ali je nekako ostavljala utisak da je mnogo viša nego što zapravo jeste.
Mara je bila Radomirova vršnjakinja, išli su zajedno u školu, u isti razred i odeljenje. Kao i svi dečaci, i Radomir je pomalo bio zaljubljen u nju. Pored njenog neodoljivog osmeha, Radomira je očaravao i njen zamamni hod. I zaista, trebalo je videti to njihanje oblina kad Mara hoda, 'i sveca bi raspametila', govorili su stariji. Zato je Radomir koristio svaku priliku kad joj se nađe blizu, da je uštine za zamamnu zadnjicu. Ona bi tada razdragano cičala i smejala se. Nikad joj nije bilo ni na kraj pameti da ga zbog toga prijavi nastavniku, pogotovo jer se i on njoj sviđao onako visok i lep sa širokim ramenima i krupnim šakama. Ipak, iz Malog Gaja je bio i njihov nastavnik biologije, Marin sused, koji ni sam nije mogao ostati ravnodušan prema Marinoj lepoti. On je jedanput za vreme velikog odmora, kada je bio kišan dan i kada su svi đaci, silom prilika, morali ostati u hodniku, spazio to nevino dečje očijukanje između njegove susetke Mare i malog Tutića, prijavio slučaj direktoru i nastavničkom veću, tako da je Radomir dobio ukor i smanjenje ocene iz vladanja. Kazna, sama po sebi, nije imala nikakve posledice. Četvorka iz vladanja, pa šta, i to je ocena, čak vrlo dobra. Međutim, sam taj osećaj da si izdvojen od ostalih i proglašen gorim od drugih ostavljao je gorak ukus. I to zbog čega? Pa nisam ja jedini koji jurca za njom, mislio je Radomir. Ipak, od tada se ustručavao da joj priđe; ograničio se samo na pogledavanje i osmehe za vreme časa. Sedeli su na suprotnim stranama učionice i gotovo neprestano se gledali. Nije potrebno reći da su oboje popustili u učenju.
Te zime kad je Steva Vlastić planirao gradnju hladnjače, Radomirov rođak, Slobodan Garin, slavio je krštenje drugog deteta. Po tadašnjem običaju gosti su posle ručka izašli u dvorište da zaigraju kolo, a sa njima i muzikanti; počinjala je igranka u kojoj su mogli učestvovati svi zainteresovani iz sela. Oni koji nisu igrali, deca i stariji, bili su tu da 'gledaju narod', to jest da babe vide koja devojka igra do koga momka; to je bio važan segment seoske politike, na osnovu toga se moglo proceniti ko će se s kim 'sprijateljiti', odnosno ko su roditelji novih mladenaca. Radomir i Mara su prethodnog leta završili osnovnu školu i ni jedno ni drugo se nisu upisali u srednju, roditelji su im bili siromašni i nisu mogli da ih izdržavaju u gradu. U to vreme nije bio razvijen autobuski saobraćaj pa su srednjoškolci bili prinuđeni da se odvoje od porodice i da stanuju u gradu kao podstanari u tuđoj kući za šta se debelo plaćalo. Radomiru su, osim toga, dva starija brata već bila na školama pa su njega planirali ili da zadrže na imanju ili da ga daju na neki zanat tu u selu. Već su razgovarali sa Draganom da ga primi za šegrta da izuči zidarski zanat, dao ga bog jakog, fala bogu, biće od njega dobar majstor. Sad se samo čekalo da Dragan preuzme neki posao pa da Radomir počne da šegrtuje. Dotle je bio slobodan da 'momkuje' to jest da ide po igrankama i prelima, i da se zabavlja sa devojkama. Što se tiče Mare, čekala se povoljna prilika da i ona 'proigra'. Za njeno uvođenje u kolo bio je zadužen Dobrica, njen brat od strica. Sad je bila povoljna prilika, ali je Dobrici nedavno umrla baba po majci, bio je u žalosti pa nije mogao da igra. Ipak je Mara došla na igranku i stajala pored kola sa svojom susetkom Dobrilom koja je bila dve-tri godine starija i već davno igrala. Sa druge strane kola videla je Radomira koji je stajao sa grupom dečaka na pragu momaštva i zadirkivali se međusobno. Kako bi bilo lepo da me Raja pozove u kolo, mislila je Mara. Nije ni slutila da je njena svadba već planirana i da od njenog devovanja nema ništa.
Isto kao u školi i sad su se tražili pogledima i osmehivali jedno drugom. Radomir se odlučivao na odvažan korak. Pre nego što je pošao na igranku, njega je deda Milan pozvao u magazu. Dođi, Rajo, ovamo, rekao mu je i Radomir je već po izrazu njegovog lica znao da hoće da mu kaže nešto važno. Izvukao je novčanik iz zadnjeg džepa, iz njega izvadio petsto dinara i pružio mu.
„Ti si sad momak“, rekao je, „evo ti da platiš kolo.“
Radomir je znao da kolo plaća kolovođa, svi ostali se samo hvataju u njega. Nije mogao da pozove bilo koga da igra s njim. Imao je odgovornost da pozove ili blisku rođaku koja prvi put igra ili devojku do koje mu je stalo. Možda deda hoće da pozovem Malu Žikinu, mislio je. Mala je bila njegova rođaka iz familije, sestra od strica takoreći i bilo je vreme da proigra. Ali, ona je imala Žoleta, rođenog brata.
„Pa koju da pozovem?“, upita za svaki slučaj.
„Koju ti 'oćeš“, reče mu deda značajno. „Imaš li devojku?“
Radomira obli rumenilo. Kad kolovođa poziva devojku u kolo, poziva onu do koje mu je stalo, to se računa kao neka vrsta veridbe. Tad celo selo bruji o tome do sledeće igranke.
Radomir ćutke stavi pare u džep i pobeže. Znao je da je deda na taj način hteo da dozna da li ima devojku. Znao je da želi Maru, ali da li ona želi njega? Ma pozvaću je pa kud puklo da puklo, odlučio se. Sad je čekao pogodan trenutak da je pita. Ali ona je sa druge strane kola i treba doći do nje. Mislio je da svi znaju na šta se odlučio i da svi gledaju u njega iščekujući šta će da bude. Ipak, nekako je uspeo da dođe do nje, a da to ne bude previše upadljivo.
'Oćeš d' igraš?, upitao je skoro grubo.
Ona se radosno osmehnula, zablistali su njeni zubi biseri, pojavile se jamice na njenim obrščićima. Uhvatila ga je jednom rukom za rukav i pogledala ga u oči smešeći se.
„Stani, Rajo, da malo pričamo“, rekla je.
„O čemu da pričamo?“, upita on.
„Pa o čemu hoćeš“, zbuni se sad ona. „O... nama...“
„O nama će da pričaju drugi ako budemo ovako stojali i držali se za ruke“, odvali on i ona nije mogla da ne uvidi da je on u pravu. Zato mu brže pusti rukav.
„'Ajd', pozovi me kad budeš 'teo“, reče.
Radomir umalo ne poskoči od radosti. Znao je da nije sve kako običaji nalažu, Mara još nije uvedena u kolo, al' ko je kriv što je Dobrici upravo sad umrla baba
Otišao je do muzikanata kad je kolo prestalo i oni imali odmor. To je bila prilika za buduće kolovođe da ugovore kolo. Obratio se Tasi harmonikašu, koga je odlično znao:
„Taso, 'oću da platim sledeće kolo.“
„Može, Tutiću, samo nemoj sa istom devojkom sa kojom je ovaj igrao, neću nikakvu gužvu.“
Radomir je znao zašto mu Tasa to kaže. Naime, svaki sledeći kolovođa morao je dobro da pazi da ne pozove u kolo istu devojku sa kojom jeprethodni igrao. To su poštovali svi, ali se ipak događalo da devojka hoće, iz nekog razloga, da uvredi kolovođu sa kojim je igrala. Tada nađe momka koji na to pristane i tad je obično dolazilo do tuče.
„Ne brini, nije ista“, reče Radomir.
„Pa onda može“, reče Steva, uze pedeset banke i stavi u nabor meha na harmonici gde je već bila jedna isto takva novčanica. Tako su i gitarista i basista mogli da vide da su pare tu i koliko su zaradili. Posle su zaradu delili.
Kolo se igralo na utabanom snegu u zadnjem dvorištu, ali nije bilo klizavo. Gledaoci su oko kola napravili krug koji je sada bio prazan. Tasa poče da svira 'šetnju'. Dok se svirala šetnja, momci se uhvate u kolo do kolovođe i obilaze okolo gledajući devojke. Tada se pogledima dogovore koju će pozvati u to kolo. Momak na mestu kolovođe, takođe glumi da razgleda devojke dok ne dođe do one sa kojom se već dogovorio. Nekad obiđe i više puta dok je ne ugleda.
Radomir je obišao jedanput, prolazeći pored Mare namignuo joj, a ona mu se nasmešila. Kad je drugi put naišao pored nje, zastao je, ispružio ruku i uvukao je u kolo između sebe i momka do sebe. Tad je orkestar počinjao da svira pravo kolo koje je moglo da traje nekoliko minuta, obično pet. Kol'ko para tol'ko muzike, govorili su muzikanti. Znači, sto dinara minut.
Dok su igrali, žene su istezale vratove da ih vide, da ocene kako pristaju jedno drugom, da li se smeše ili su namršteni, da li znaju da igraju ili samo onako cupkaju.
„Videla nas Zora Žokina da igramo, videćeš kad sutra čujemo da sam utekla za tebe“, reče Mara kad su se pustili iz kola.
„Mož' oni da pričaju šta god 'oće“, reče Radomir. „Gde da utekneš kad smo još deca. Moj bi nas Dragoljub išibao kad bi to uradili. A ne bi imali ni gde da spavamo.“
„A moji jedva čekaju da se udam“, reče Mara. „Ako me ti nećeš, oni će mi nađu drugog.“
„Kako, bre?“, čudio se Radomir. „Pa nemaš još ni šesnajs godina.“
„Oni kažu da je vreme. Bolje, kažu, da se udaš nego da se okopiliš.“
„Ih, da se okopiliš! Od čega?“
„Pa zna se od čega, Rajo“, reče ona pa ga opet uhvati za rukav gledajući ga pravo u oči.
Ma koliko mu godili njeni dodiri kad su sami, smetali su mu ovako pred svetom, ali nije stigao da reaguje razmišljajući o tome zašto se neke devojke okopile, a neke ne. Nije imao jasnu predstavu o tome, samo je znao da se to nekim devojkama dešava.
„Ja ne znam od čega“, priznade on.
Ona ga začuđeno pogleda.
„A je l' znaš od čega ti krava ostane steona?“, upita ga.
„To znam“, reče Radomir. „Dođe Brana Marveni pa je osemeni.“
„Eto“, reče Mara. „I mene može neko da osemeni.“
Radomiru nikako to nije bilo jasno. Zašto bi neko osemenjavao njegovu Maru?
„Pa ti ne daj“, odvali on.
„Eh, kad bi to bilo lako“, uzdahnu ona pa mu se primače zavlačeći svoju ručicu u njegov široki rukav. „Ja bih volela da me ti... osemeniš“, šapnu mu.
On zbog nečega pocrvene i u tom trenutku primeti svoju strinu Veru na manje od tri koraka kako pilji u njih. Trže ruku i Marina ruka ispade iz njegovog rukava.
„Vidimo se posle“, reče i pobeže.
Iduće nedelje je čuo da je Steva isprosio Maru, a uskoro je i doveo. Pravio se da mu je svejedno ali nije bilo. Bar da je otišla u drugo selo! Ko će izdržati da mu ona bude tu, na dvadeset koraka, celog života, i to kao tuđa žena. Nije znao kako da se ponaša ako je slučajno sretne. Zato se trudio da što manje prolazi pored Stevine kuće iako je to bilo skoro nemoguće jer je bila na raskrsnici. Kad pođe dol' u selo obilazio je Radojeviskim sokakom samo da ne bi prošao preko raskrsnice. Ipak, bilo je neizbežno da se sretnu. E, tad su nastajale muke. Ona je njega gledala otvorenim pogledom, pravo u oči i pritom se smešila; bila je neodoljiva sa onim svojim jamicama na obrazima tako da je Radomir bio na silnim mukama; znao je da bi zaplakao ako samo bude morao da joj išta kaže, zato je obarao glavu da bi izbegao njen pogled.
A sada mu je ona gazdarica, radi kod nje u dvorištu, na njenoj građevini, služiće im jelo i piće, nužno je da se sreću. Znači, mora da promeni stav prema njoj. Da li je bolje da bude rezervisan ili da bude srdačan i otvoren kao ona. Morao je da prizna da je njen stav prirodan i neusiljen, ali, hoće li on to moći?
Kad su došli u dvorište, ušli su na prolaz koji su, uz Stevinu dozvolu, sami probili u tarabi do Stojkoviskog sokaka, jer je bio potreban širi prolaz do građevine za dovoz materijala. Tu su napravili i privremeni sto sa klupama za sedenje, 'za kafu', rekao je Steva i odmah povikao:
„Marooo, daj kafu za majstore!“
Uskoro je iz letnje kuhinje izašla Mara noseći poslužavnik sa šoljama koje je stavila na stočić pa se vratila za džezvu sa kafom.
„Rajo, što ne pomogneš školskoj drugarici?“, šeretski reče majstor-Dragan Radomiru.
Radomir skoči, jer je bio šegrt i mora da sluša majstora.
„'Oću, šta treba da radim?“
Svi se nasmejaše.
„Ništa, Rajo“, reče Mara, „evo, sve je već tu. Izvol'te kafu!“
Blago njoj kad može da bude tako pribrana, mislio je Radomir. Ja ću da izludim.
Mara je bila mirna i vedra, staložena, a gledala je Radomira pravo u oči. To je i njega ohrabrilo da bude prirodniji.
„Moja drugarica je već prava domaćica“, reče. „Ne treba joj pomoć da naspe kafu.“
Ona se nasmeši videći da se oslobodio pa ga familijarno potapša po širokim plećima.
„Za kafu mi ne treba, ali za nešto drugo mož' da zatreba“, reče.
„Ako šta treba, gazdarice, ti samo naredi“, reče Dragan. „Šegrt je, mora da sluša, ako 'oće da izuči zanat.“
Majstor-Dragan i gazda Steva su već ranije razmerili teren i iscrtali tlocrt budućeg objekta tako da se moglo odmah početi sa gradnjom. Bio je to objekat dužine deset i širine četiti sa predsobljem dugim dva metra.
„Ajde, Rajo, uključi mešalicu i mešaj malter pa da počnemo“, naredi Dragan. Šest lopata šljunka, dve cementa, za sad, pa ćemo posle da vidimo. I nemoj previše vode. Neka bude onako - gust ali razmaziv, da se ne hvata za špahtlu.
Radomir uze namotaj sa kablom.
Gde da ga uključim?, upita.
„Eno ti, Rajo, utičnica na tremu ispred ambara. Zaklonjena je od kiše, tako da možete da uključite kad god 'oćete.
„E, gazda, pa ne misliš valjda da ćemo i po kiši da zidamo?!“, javi se Dragan.
„Ništa ja ne mislim, „samo vam kažem da znate, ako bude trebalo“, objasni Steva.
„A voda?“, upita Radomir kad je uključio struju.
„Imaš slavinu onde kod gradine“, pokaza Steva rukom. „A imaš tamo i crevo; natakni ga na slavinu pa dovedi vodu ovamo. Pa nemoj sve da ti crtam. Pogledaj malo okolo, snađi se nešto i sam.“
„Dobro, dobro“, reče Radomir pa uze lopatu i ubaci šest lopata šljunka. Zatim otrča do gradine za crevo. Tamo ugleda Maru. Bila je sagnuta, čupala je salatu i luk za ručak. Haljina joj se pozadi podigla i otkrivala oble butine sve do belih gaćica. 'Ijooj, ko će ovo da izdrži!', zavapi Radomir u sebi. Htede da upita da li joj treba pomoć, ali se seti zašto je tu pa brzo uze crevo i natače na slavinu. Zatim otrča do mešalice i ubaci kraj creva u mešalicu pa opet otrča do slavine da podesi mlaz. To nije mogao jedan čovek sam da uradi. Pomoćni zidar, Draganov šurak Miloš je to znao, zato dođe do mešalice, podiže crevo na štap i podesi da mlaz pada odozgo u otvor mešalice.
„Rajo, zavrni malo!“, povika. „Takooo, dobro je.“
„Hvala, čika Mišo“, reče Radomir kad je dotrčao nazad i lopatom otvorio džak cementa.
„Nema na čemu“, reče Miša, „zajedno smo na istom poslu“, treba da se pomažemo. „Posle ćeš ti, kad spremiš malter, da vezuješ gvožđe za temelj.“
Radomir zinu.
„Pa ja to ne znam!“
„Znam da ne znaš. Ja ću te naučim. Zato si šegrt, da naučiš što ne znaš.“
Naučio je Radomir još istog dana, i da seče i vezuje gvožđe, i da zida pod konac služeći se mistrijom i špahtlom, a do kraja gradnje je morao da nauči i tesarske radove kad su podizali krov.
Za sve to vreme, Mara je vrlo malo dolazila sa njima u kontakt, samo kad im je posluživala jelo. Kao da me namerno izbegava, mislio je Radomir i morao je da prizna da je tako mnogo lakše.
Zato je bilo mnogo teže kad su podigli krovnu konstrukciju. Bio je tada običaj da domaćini čiji je objekat, daruju i časte graditelje. Darovi se tada istaknu visoko na krov da ih narod vidi. Mara je za Radomira izabrala najlepšu košulju koju jenašla u gradu. Kad se darovi uručuju morali su se poljubiti i Radomir se pripremio da to istrpi i pregrmi. Ali Mara se sa svima poljubila onako kako to običaji nalažu, ali kad je Radomir došao na red, ona se nije zadovoljila konvencionalnim poljupcima. Ne, prislonila je usne na njegove i zadržala ih duže nego što je pristojno, dok je Radomir goreo od stida, a pored stida je osetio i još nešto što nikako nije bilo pristojno.
„Stevo, prekini ih, ja sam gladan“, reče Dragan.
„Ma, neka, nek isteraju deca želju“, reče Steva sileći se da izgleda ravnodušno, ali su svi videli kada je ošinuo Maru besnim pogledom.
Te večeri su svi malo više popili. Čak je i Mara, koja nikad ranije nije pila, popila dve-tri čaše vina i bila rumena i vesela kao nikad pre Jedino je Radomir koji je još bio dete popio samo jednu flašu piva.
„Od čega si ti, ženo tako vesela?“, pitao je Steva. „Da l' od vina ili od Rajinih poljubaca?“
„Još ćemo mi da nastavimo, govorila je Mara pijano. „Dođi, Rajo, u sobu da vidim kako ti stoji košulja.“
„'Ajde, Rajo!“, prihvatiše i majstor Dragan i zidar Miloš.
„Pa idi“, protisnu i Steva otegnuto, škripavim glasom. „Samo nemojte da mi ugnjavite krevet“, smogao je Steva snage da se ipak našali.
Mara uhvati Radomira za ruku i odvuče ga u sobu kikoćući se. Radomir je zbunjeno stojao na sredini sobe gledajući Maru koja je bila pognuta nad stočićem i raspakivala košulju vadeći silne čiode iz nje Isto kao kada je u bašti čupala luk i sada joj je zadnji skut haljine pobegao naviše i otkrivao bele butine skroz do gaćica. Raspakovala je košulju i pružila mu.
„Obuci“, zapovedila je.
On je smaknuo plavu majicu koju jeimao na sebi. Bila je natopljena znojem.
„Prljav sam“, rekao je.
„Došla je do njega i ovila mu ruke oko vrata gledajući ga pravo u oči.
„Nema veze“, rekla je, „da vidimo da li ti odgovara, posle je operi.“
Podigla se na prste i prislonila svoje usne uz njegove. Pokušala je da razdvoji njegove stisnute usne. On jeuhvatio za ramena i odmakao je.
„Ti si tuđa žena!“, uzviknuo je ljutito.
„Ti si ljut na mene što sam se udala“, rekla je to kao činjenicu, hladno, neumitno, kao one ženske što govore vremensku prognozu na televiziji.
„Nemam prava da se ljutim, rekla si mi da ćeš se udaješ, nisi mi rekla samo za koga. Steva je moj sused, znam ga otkad sam se rodio; nikad se nismo zamerili, pa nećemo ni sad, zato me pusti, molim te.“
Radomir je obukao košulju i zakopčao dugmiće iako su mu ruke lagano drhtale. Prvo pod grlom nije mogao.
„Ovo ne mogu da zakopčam“, rekao je.
„I ne treba“, rekla je ona nameštajući mu košulju. „Ono se zakopčava kad stavljaš kravatu . Je l' imaš kravatu?“
Coknuo je i odmahnuo glavom umesto odgovora.
„Dobro je, reče ona tapšući ga po plećima, bojala sam se da ti ne bude mala. Dođi da je pokažemo.“
Izvela ga je na osvetljenu verandu gde su sedeli ostali.
„A, vidi ga, pravi momak!“, uzviknuše Dragan i Miša. „Sad je k'o gospodin, uopšte ne liči na zidara.“
Radomir onjuši svoje pazuho i namršti se.
„Samo smrdi kao zidar“, reče.
„Pa okupaćeš se kad dođeš kući“, reče mu Dragan. „Moraš da se navikneš, taki nam je posao.“
„I nek ti mama opere i opegla košulju, a sad možeš i majicu da obučeš, reče Mara pa mu dobaci majicu koju je malopre skinuo.“
Gradnja hladnjače je potrajala skoro dva meseca i tada se ništa značajno nije dogodilo između Mare i Radomira. Dogodilo se tri-četiri godine docnije, kad je Radomir došao na odsustvo iz vojske.
Svi tutiski vinogradi, ali i stanisavljeviski i radisavljeviski bili su u potesu Drugovac, na bregu pored istoimenog potoka. Tu se Radomirov vinograd graničio sa Marinim, odnosno Stevinim. Svi koji su tu radili išli su za vodu na spasojeviski đeram, koji se nalazio u živopisnoj udoljici između dva brdašca. Osim cvrkuta ptica, tu je vladala skoro apsolutna tišina tako da se činilo da nigde ptice tako glasno i razdragano ne pevaju kao u Drugovcu.
Radomir je došao na odsustvo iz Postojne, gde je služio vojsku. Bio je jun, doba godine kad loza buja. Njegova majka Rada se spremala da ide da zalama lozu, odnosno da joj pokida vrhove i zaperke i tako joj obuzda bujanje da bi grožđe bilo krupnije. Radomir je još spavao kad je ona ustala i spremila ručak, a zatim uzela vinogradske makaze i tikvu za vodu i pošla u vinograd.
„Rajo sine“, otvorila je vrata njegove sobe, idem ja u vinograd, a ti kad ustaneš, ene ti doručak na stolu u letnjoj kuhinji, poklopljen da ga mačka ne nađe. Ja ću dođem do podne.“
„Čekaj, i ja ću“, skočio je Radomir iz kreveta.
„Pa nisi još doručkov'o, sine“, pobuni se Rada.
„Ješću kad dođem, nisam gladan“, reče Radomir.
„Pa ne moraš, mogu ja sama, nije to neki pos'o“.
„Pa znam, al' poželeo sam se vinograda, otkad nisam bio u njemu.“
„Pa jes' kad stalno zidaš.“
„Pa kad stalno imam posla“, reče Radomir zadovoljno.
„Imaš posla zato što radiš jeftinije nego drugi.“
„Radim samo brže i bolje nego drugi, moja nadnica nije ništa manja nego Draganova i Rajkova, ista je.“
„Dobro, neće se raspravljamo, obuči se pa' ajde ako oćeš. Idem ja polak' a ti me stigni.“
Radomir zgrabi vojničke pantalone sa stolice, pa se seti da je na odsustvu i da mu u vinogradu ne treba uniforma, zato otvori stari šifonjer pa nađe civilne pantalone i plavu zidarsku majicu pa se obuče. Zatim ode na bunar, izvadi kofu vode, pa opet skide majicu, okači je na letvu koju je odavno zakovao za klupu pored bunara koja je služila da se na nju stavljaju kante sa vodom.
Jutro je bilo vedro i već vruće, iako je bilo tek pola osam. Zato se on zadovoljno ispljuska hladnom vodom po licu i grudima, a ostatak vode odnese u malu avliju pa nasu u bazenčić za guske.
Nije želeo da stigne Radu, a bilo je i rano za zalamanje vinograda, svi radovi u vinogradu se obavljaju tek kad spadne rosa. Zato Radomir pođe drugim, zaobilaznim putem jer je hteo da vidi i čair i vinograd u Tovarnici. Zato pođe putem u Tovarnicu. Pogleda ga sa putića koji vodi do čika Miletovog vinograda. Oba vinograda su bila urađene, loza zalomljena i povezana, isprskana plavim kamenom da je plamenjača ne bi oštetila. Tako je bilo oduvek: ono što je blizu kuće uvek se prvo i najbolje uradi.
Sišao je do čaira. Čairi su bili zapušteni kao i obično. Ipak, sa puta je video da je čika Mile u bagrenjaru sagradio tor za ovce i da je okolo bilo pokresano bagrenje. Eto još jedne koristi od ovaca: razređuje se šuma. Pitao se samo čime poji ovce kad ovde nema bunar. Blago Spasojevićima, oni imaju i bunar i potok. Kad bi se on odlučio da bude poljoprivrednik, kupio bi neki komad zemlje pored potoka, da ovce i guske imaju gde da se napoje.
Pošao je dalje do matorog vinograda. I on je bio urađen, ali on je bio mali, svega četiri ara. To su njegovi dedovi bili pametni kad su se delili, pa su prvo njegov pradeda i njegov brat podelili parcelu od pola lanca na dva, a onda njegov deda i njegova braća na tri dela. Tako je sada ostao vinograd širok jedva tri metra, 'da ga prepišaš', što kaže njegova baba Dragina. Sva sreća, tu traktor nikada nije ušao, svi radovi su se obavljali ručno, vrste više nisu postojale jer su, tokom godina, a možda i vekova, mislio je Radomir, pojedini čokoti zamenjivani novim, tako da nikakvog reda nije ni moglo biti. Ali, Radomir se sećao da je tu uvek bilo slađe grožđe nego u 'Brankovom vinogradu' kako su zvali vinograd u Drugovcu, jer su ga dobili podelom Brankovog imanja, po agrarnoj reformi, pedesetih godina dvadesetog veka. Brankov vinograd je bio gusto zasađen i orezivan na visok rod pa grožđe nije ni moglo da bude slatko.
Malo dalje, puteljak je skretao levo, nizbrdo, pravo do Spasojeviskog đerma. Sve je tu bilo kako ga se i sećao, samo malo divljije, jer je sve manje ljudi odlazilo u njive. I ovaj put će uskoro zarasti i postati neprohodan jer ga niko ne održava. Posred puta niče trnje, a niko da se seti da uzme budak da to povadi, to je pola dana posla, mislio je Radomir.
Na bunaru nije bilo nikoga, ali u hladu ispod vrbe ugleda žensku priliku kako sedi držeći dlanove na licu kao da plače. Nije se moglo videti ko je, ali Radomir zadrhta jer ju je odmah prepoznao. Pa to je Mara!, pomisli.
„Dobar dan“, reče kad je došao ispred nje. „Jes' to ti, Maro?“
Ona skoči na noge.
„Rajo!“, uzviknu i polete ka njemu raširenih ruku.
Zagrlila ga i ljubila svuda po licu. On je uhvati za ramena, odmače je od sebe i zagleda se u nju.
„Pa ti plačeš!“, uzviknu. „Šta je, šta se desilo?“
Ona se kroz plač nasmeši od radosti što ga vidi i što on brine za nju. Odmahnu glavom pa reče:
„Nije ništa. Plačem od radosti što te vidim.“
On joj uze glavu među dlanove i zagleda joj se u oči.
„Nemoj da me lažeš“, reče. „Plakala si pre nego što si me videla. Reci mi zašto plačeš!“
Njoj grunuše suze na oči, više nije mogla da se obuzdava. Zagrli ga i zagnjuri glavu ispod njegovog pazuha, grcajući.
„Steva je teško bolestan“, reče.
„Šta mu je?“, upita Radomir.
„Srce“, reče Mara. „Znaš da nije ni vojsku služio. Sad mu se pogoršalo. Već dva put je padao. A neće da se čuva. Sad je počeo i da pije. Opija se svaki dan. Viče na mene i decu, oće da nas bije.“
Sad on nju poče da ljubi i da je teši.
„Ne brini, biće sve u redu. Steva nije pijanica. Ozdraviće on“, govorio je ljubeći je.
Ona razdvoji usne i on ih srete. Uhvati ih vrtlog strasti, spustiše se na zemlju i on je povuče na sebe.
„Ti bolje znaš šta treba da radiš“, reče. „Ja sam neuk.“
Zatim sve potonu.
„Koliko imaš dece, Maro?“, upita je posle.
„Pa, Jana se rodila pre nego što si otišao u vojsku, nju znaš. A Vuk ima pet meseci. On još ništa ne zna, al' zna da plače kad Steva podivlja. Ja se trudim da ne plačem pred njima, al'... ne mogu uvek.“
Opet joj oči zasuziše i Radomir se potrudi da je uteši. Sad više nije mogao da se vadi na neiskustvo, a nije ni bilo potrebno; tačno je znao šta treba da radi.
Posle su dugo ležali zagrljeni ljubeći se i mazeći. Mari je ovo bilo kao prva ljubav jer je već odavno zaboravila na Stevine nežnosti, ako ih je ikad i bilo.
„Spala je rosa“, reče mu. „Bolje da sad ideš, 'oće strina Rada da završi sve sama.“
Nisu zakazali sledeći sastanak, zato su se sreli svega još jedanput pre nego što se Radomiru završilo odsustvo.
„Kako je u Postojni“, pitala ga je, „je l' ima devojaka?“
„Ima devojaka k'o pleve, al' Slovenke ne gledaju vojnike, nemaš razloga da budeš ljubomorna.“
„Nisam ljubomorna“, reče, „al' ne bih volela da te odmah izgubim.“
Glava četvrta: ŽENIDBA MATOROG MOMKA
Leto 1082.
„Pesmom 'Vrati se još jednom u moj zagrljaj' komšinica Maja pozdravlja komšiju Raju i želi mu prijatan dan“, čuje se glas spikerke sa tranzistora postavljenog na poličicu u hladu vinjage koju je Radomir zasadio u avliji ispred kuće da bi leti mogli da sede napolju u hladovini, a ne u kući.
„E, pa ova baš nema stida!“, uzviknu Rada i lupi šakom po stolu.
Oprani tanjiri koji se bili naslagani na mušemi zazvečaše i ona se trže.
„A ni srama“, dodade. "Misli ako je promenila imena da niko neće da se seti ko je to. Nije Mara nego Maja, šio mi ga đura.“
„Što mamo?“, pravio se Radomir nevešt. „Šta je loše u tome što komšinica pozdravlja komšiju i želi mu prijatan dan? To je baš lepo.“
“Bilo bi to lepo da ona nema muža i decu i da taj komšija nema staru majku kojoj treba odmena. Mani se mangupare, sine, treba da se ženiš.“
„Nije ona mangupara. Muž joj je pijanica, zanemaruje je i bije, a ona mlada žena, treba joj ljubav i nežnost.“
„Aha. Pa našla momka za tu ljubav i nežnos'. Što ne traži sebi slične? Eno joj Rista Mikić, on prevrće sve što stigne.
„U bre, mamo! Pa Rista mož' deda da joj bude još mal'.“
„Može, al'to je prilika za nju, a ne da kvari moga sina.“
„Ma kako me pokvarila, šta mi fali? Radim svaki dan k'o mašina. I ne treba mi popravke i mazivo.“
„Što jes' jes', nema vrednijeg momka na daleko. Al' si kvaran za brak, sine. Džaba ti što si majstor i što si vredan, kad te sad neće ni jedna devojka. Nijedna neće mangupa, 'oće poštenog čoveka.“
„Takvi više ne postoje, mamo. Možda samo u dečjem vrtiću. Iskvario se svet.“
„Samo se ti zavitlavaj, a što ja padam na nos od posla, to ništa. I ne mooogu, sine, stara sam. Juče sam pošla u Tovarnicu pa ne mogu da korakam, nešto me steglo ovde pa ne mogu da duvam.“
„Mamo, što možeš – uradi, što ne možeš – ostavi.“
„Jes', ostavi ovo, ostavi ono, na šta će kuća da nam liči? U šta da se presvučemo ako ja ne operem, šta da je'mo ako ja ne spremim? A ti samo ujutru odeš na po'so, tam' te i 'ranu i poju, baš te briga. Kod kuće samo prenoćiš. A ja moram i kod stoke i u vinograd i u gradinu... Samo još u livadu nisam išla, ko zna kako je tam'?“
„Pa jesam rek'o Tići Mikinim da kosi livadu, treba mu za koze. Za kopanje kukuruza plaćam nadnice, žito ti ovrši kombaj, kad treba da se isprska vinograd, ja ostavim dan i uradim to. Sa'ću da završim kod Zorice i kad naplatim ima da ti kupim peraću mašinu da ne pereš na ruke. Pa ja ne znam više... Jedino da ti uzmem sluškinju da ti sprema da je'š.“
„Znam, Rajo, sve si naredio, ljubi te majka, al' sama sam, sine, po ceo dan k'o panj, daj mi unučiće da mi trčkaraju po avliji.“
„Pa imaš piliće, trčkaraju po ceo dan, ne mož' od nji' da prođeš avlijom, da se ne sapleteš. Pa imaš biriće, jesi videla kako su mali pa slatki u onom bazenčiću.“
„E, sine, ja bi' volela da mi unučići trčkaraju i brčkaju se, a ti mi nudiš piliće i biriće.“
„Biće, mamo, i unučići, sve u svoje vreme, ne brini.“
Odavno je Radomir došao iz vojske. Ali nije, kako je to bio red u ono vreme, pristao odmah da se ženi. Kako da se ženim, mislio je, kad ja samo Maru volim. A ona je udata, ima i decu. Zato je nastavio da momkuje, nedeljom išao u portu, gde su se održavale igranke, svirao 'orkestar' koji su činili harmonikaš, basadžija (kontrabas) i violinista ili saksofonista. Onda je došla nova moda, ova dečurlija što idu u grad u školu izmislili su igranke u seoskom domu, bez svirača, nego puštaju ploče na gramofonu, pa skaču i tresu se k'o nenormalni, neka bit muzika, sačuvaj bože i sakloni. I to noću igranke. Kakve su to devojke što idu noću na igranku. Poštena devojka nekad nije smela da omrkne ni na sokaku. Ako je vidi neko da stoji s momkom posle zalaska sunca, odmah su je smatrali za manguparu i čekali kad će da se 'okopili'. Radomir nije voleo tu njinu muziku, nema svirke bez armunike ni igranke dok ne drmne bas. Zato je prestao da izlazi čim se više nije čula svirka iz crkvene porte. Nastavio je da se sastaje sa Marom kad god i gde god su mogli. Leti je to bilo lako, uvek se nešto radilo u gradini, vinogradu, čairu, livadi, i uvek može da se ugrabi malo vremena da se ode na bunar, da se namiri stoka u čairu, da se nakosi malo mlade deteline za prasiće, izgovora je bilo na pretek. Ali, kad zagudi zima, onda samo čekaš kad će neka svadba ili neka proševina, neko krštenje, neko kumstvo, da se nađe razlog za svirku i igru. E, tu nisu prolazili gramofoni i ploče, tu je morao da drmne bas i zacvili harmonika i violina. Onda bi se Radomir i Mara gledali preko kola kao nekad dok su bili deca, a žene bi se podgurkivale i ogovarale ih.
Onda se neko od nekadašnjih omladinaca setio: čekaj, pa imamo mi i veliku salu. Začas su našli svirače, Stevu harmonikaša, Tiku basadžiju, Mingu violinistu i malog Zekutora saksofonistu i ugovorili posao. Pogodili se da im plaćaju po hiljadu dinara da svake nedelje posle ručka, od tri posle podne, sviraju igranku u velikoj sali. Tome se radovala i seoska omladina, oni koji se nisu školovali i nisu znali da plešu ove moderne igre, tango, bit, grok i slično. Omladinci su bili dužni da posle svake igranke, znači svakog ponedeljka pre podne, počiste i provetre salu, a stariji omladinci su plaćali muzikante.
Tako su počele nedeljne igranke u velikoj sali. Okupljao se narod iz celog sela, i mlađi i stariji, isto kao nekad u porti, i to samo tokom zime, kad nije moglo da se igra napolju; kad počne lepo i suvo vreme, igranka bi se vraćala u portu, kao nekad. Radomir i Mara nisu propuštali nnijednu igranku. Sa nestrpljenjem su očekivali svaku nedelju, da izađu u salu i da se vide, možda čak i popričaju, Vremenom su se oslobodili i rešili da ne obraćaju pažnju na podgurkivanja i sašaptavanja žena, koja su tako i prestala. Volu se deca, pa šta ima da se krijedu, ne radu nikim ništa loše, govorila je grlata Vuka Džedžina na sav glas tražeći ko će da joj se suprotstavi.
Tokom te zime Radomir je pogodio posao sa Zoricom Piletovom, kopiljarom i višestrukom raspuštenicom, čija je baba po majci bila od Tutića, sestra Tike Ognjanovog, znači Radomiru dalji rod. Zato je ona njega, kad su ugovarali posao, zvala brale, a on nju sejo, iako se gotovo nisu ni poznavali jer je ona bila nekoliko godina mlađa tako da se nisu sreli u školi.
Zorica je bila lepa i izazovna plavuša. Rano se zadevojčila i još u školi bila tako jebozovna da joj Đole Tanasković, nastavnik muzičkog nije odoleo i još u sedmom razredu joj napravio dete. Đole je odmah ostao bez posla, a kasnije i osuđen na zatvorsku kaznu. Ipak, niko ga u selu nije osuđivao zbog toga. Šta je mog'o čovek, govorili su, 'ajde ti izdrži pa nemoj, kad te ona spopadne. Taj se još nije rodio ko joj je odoleo samo ako ona 'oće, a 'oće uvek.
Zoricu su poslali u Palanku kod tetke, Piletove sestre da se porodi. Tamo je završila večernju osnovnu školu i daktilografski kurs i zaposlila se kao sekretarica u Uzoru. Koji je direktor ne bi primio kad je onak'a, govorili su Cerjani, još će ta da vitla repom.
I vitlala je. Svi trgovčići u Uzoru su poludeli za njom, a i ona nije bila s raskida. Udavala se jedno-dvaput, ali to nije dugo trajalo jer se ispostavilo da ona ne može da ostane na jednom. Viš se nije udavala, a ni rađala, ali je menjala muškarce kao čarape. Najzad se skrasila sa Simom bokserom, mašinbravarom u Goši. Bili su ista sorta, ni on nije mogao da se skrasi samo s jednom, posle svakog meča uzimao je drugu. Zorica mu je odgovarala jer je s njom mogao da živi bez ljubomornih scena, živeli su po pravilu: ne diram te – ne diraj me, nisu jedno drugom priređivali ljubomorne scene, ali se ne može reći da se nisu voleli. Ni jedno ni drugo nisu želeli decu, Zorica pogotovo, jer je obožavala svoga sinčića Nenada, plod njenog prvog greha sa nastavnikom muzičkog.
Ali, Sima nije hteo da prihvati Nenada govoreći da njemu nisu potrebna ni njegova deca, a kamoli tuđa. Zato je deda Pile odlučio da Nenadu sagradi kuću da se ne bi jadni kopilan potucao od nemila do nedraga. Jeftino je kupio parče zemlje u Orovcu kod Orovačke bare, počeo da dovlači blokove i drugi materijal i rekao Zorici da je to za Nenadovu kuću. Ona je bila presretna. Otišli su u Zabelu u posetu Đoletu. On je takođe bio presretan, manje zbog kuće, a više zato što mu je najzad došla u posetu njegova voljena Zorica u koju je bio iskreno zaljubljen. Obećao je da će od svog oca Blagoja iz Voluje kod Kučeva tražiti da odreši kesu za unukovu kuću.
Blagoje je bio dobrostojeći seljak koji je osim velikog stada ovaca i nekoliko krava imao i kafanu i prodavnicu u centru Voluje. Rado je pristao da još neviđenom unuku započne gradnju kuće, očekujući da će tako možda sinu smanjiti kaznu. Osuđen je na pet, a ostalo mu je još tri godine; ako se žali i navede da je priznao dete, možda mu to prihvate kao olakšavajuću okolnost i skrate mu kaznu.
Zorica se raspitala i svi su joj preporučili Radomira. Na staru Novu godinu Pera Pile je pozvao Radomira na ručak koji je njegova Anka bogovski spremila. Osim proje, sira i paprike iz turšije, bilo je i pihtija, kavurme, podvarka i, na kraju, hladno praseće pečenje. Vruća rakija se pila sve do kavurme, a onda su prešli na vino, domaće iz Perinog podruma, spremljeno i negovano za Zoričinu svadbu, ali kako svadbe neće biti i ovo je dobar povod.
Kad je Zorica videla mladog i naočitog majstora i rođaka koga je znala samo ovlaš, iz viđenja, i naviknuta da smuva svakog ko joj se svidi, stala je da se oblizuje k'o mače na džigericu. Ma, proveriće ona to baba Ružino srodstvo.
Kako je Orovačka bara bila udaljena oko dva kilometra od Cerja prema Bitincu, Pera je rekao Radomiru da sakuje brvnaru od dasaka gde će Zorica da boravi dok se kuća bude gradila. Radomir je brvnaru sagradio tako dobro kao da je gradi za sebe. Prvo je napravio postolje odignuto od zemlje i na njemu kućicu sa tremom i dva odeljenja, kuhinjom i spavaćom sobom. Zorica je tu mogla da boravi godinama.
Radomiru se Zorica u početku, zimus kad ju je upoznao kod Perine kuće, nije svidela kao žena; bila je previše sitna i bila mu je rod, dve velike mane. Ali, morao je da prizna da ima jebozovno malo dupence koje bi rado pljesnuo kad se uzvrti oko njega. Otkako je započeo gradnju kuće sve češće je dolazio u iskušenje da to i uradi, ali su mu ruke uvek bile prljave od rada pa nije hteo da joj prlja suknjiče.
Jednom, njegov zidar, Rajko Ćuća, nije došao na posao, tako da su on i Zorica bili sami. Dok su ujutru, pre početka rada, zajedno pili kafu na tremu brvnare, ona se šeretski nasmešila i rekla:
„Brale, a zašto ti mene ne bi naučio da zidam? Volela bih da ti budem šegrt.“
On se gromoglasno nasmejao i uzeo njenu malu ručicu u svoju grubu ručerdu.
„Pa da moja seja ostane bz svojih malih slatkih prstića. Čime posle da kuca na mašini?“
Poljubio je njene prstiće i pustio joj ruku.
„Nastavi dalje slobodno“, rekla je zbunjeno mu pružajući ruku.
On je pogledao njeno malo telo, njene gole nožice ispod kratke crvene suknjice, njeno lice sa uvek napućenim osmehnutim i poluotvorenim usnama kao da čekaju poljubac. Bila mu je lepa, morao je da prizna.
„Da mi nisi seja nastavio bih“, rekao je, „ali, 'ajde da popijemo kafu pa da radimo, dan odmiče.“
Zapalio je cigaretu i smestio je u ugao usana. Specifičan način na koji je pušio je bio deo njegovog imidža, gotovo kao osobeni znak. Cigareta mu je uvek bila zalepljena za donju usnu u desnom uglu usana, zato je na desno oko uvek pomalo žmirio. To je bila osobenost koju je diktirao njegov posao; tokom rada su mu obe ruke bile zauzete, za cigaretu u njima nije bilo mesta, zato ju je držao uvek u ustima. Videlo se da on zapravo i nije pušač, samo je pućkao. Cigaretu je palio ili pre ili posle kafe, nikako istovremeno, usta su mu bila slobodna samo za jedno.
„Pa ti možeš vrlo lako da batališ duvan; ti nisi pušač“, rekao mu je Dane, njegov brat od strica, strastveni pušač, jednom kad su zajedno sekli slaninu i topili mast. Pijuckali su rakiju dok su sekli i Dane je uvek morao da uzme pauzu da bi zapalio cigaretu, dok je Radomir istovremeno i radio i pućkao.
Ugasio je cgaretu i posrkao kafu u nekoliko gutljaja.
„Ti baš ne umeš da uživaš“, rekla je Zorica. „Kud žuriš? Imamo celo leto da završimo kuću.“
„Ima još kuća koje čekaju da budu sagrađene“, reče Radomir.
„Ima i žena koje čekaju da budu poljubljene“, reče Zorica stavši pred njega i propinjući se na prste ovlaš mu poljubi tanke usne među kojima sad nije bila cigareta. Zatim ga obuhvati oko vrata pa ga poljubi čvršće, sočnije.
„O, sejo!“ uzviknu on, uhvati je za bedra, podiže i prenese je do otomana.
Ovo je bila jedna od retkih situacija kad nije žurio. Ljubio joj je usne polako, zatim podbradak i vrat. Potom joj je sasvim polako skinuo tesnu majicu ispod koje nije imala grudnjak, a sise su joj ipak čvrsto stajale. Pa ona je još mlada, seti se Radomir, grickajući joj bradavicu dok joj je otkopčavao i svlačio suknju. Sićušne gaćice je skinula sama.
Radomir je morao da prizna da do sad nije imao ženu koja toliko uživa u vođenju ljubavi kao Zorica. Ipak je posle svega osetio neku prazninu. To je zato što voliš Maru, setio se.
„Imaš devojku?“ iznenada ga upita Zorica oblačeći suknju.
„Nemam“, reče Radomir iskreno.
„Onda sigurno imaš neku polovnjaču, ne deluješ mi neiskusno.“
Radomir pocrvene.
„Pa... imam...“, zamuca.
Zorica se nasmeja, bučno i raskalašno.
„De, de, od mene ne moraš da se stidiš“, reče i naglo se uozbilji. „Treba da se ženiš. Da nismo rod ja bih se udala za tebe. Ali, ti mene ne bi hteo, je l' tako? Zato što sam kurva.“
Radomir je bio iznenađen tom grubom iskrenošću.
„Ti nisi...“ započe.
„I nisam“, dočeka Zorica. „Ne radim to za pare, nego zato što volim. A za brak je to još gore. Jedino da nađem nekog ko je isti kao ja i ne postavlja nikakve uslove. A ja sam to našla. Zato, ne boj se, neću da ti se mešam u vezu. Ali, treba da se ženiš i da misliš na svoju kuću i porodicu. Ujna Rada je već stara, treba joj pomoć u kući, treba joj unučići da guču i trčkaraju po avliji.“
Kao da je Rada nagovorila da mi ovo govori, mislio je Radomir. Ipak, duboko u sebi, znao je da je u pravu i već je odavno pomišljao da okonča vezu sa Marom, ali mu je bilo žao; ona je bila deo njegovog odrastanja, sve uspomene su bile vezane za nju.
„Kako te sluša seja?“ pitala ga je Mara sledeće nedelje kod Vesne u dućanu kad je kupovao pivo i još neke sitnice za kuću. Značajno je naglasila reč seja. Ona nešto zna, pretrnuo je. Ali to je nemoguće, ko bi joj rekao.
„Šta ima da me sluša, ja radim kod nje, a ne ona kod mene“, rekao je.
„Možda radite jedno na drugom“, ubaci se Vesna, cerekajući se „nemoj da nas obrukaš.“
Šta sad ova 'oće, pomisli Radomir. Vesna je takođe njegova rođaka, praunuka deda Milanove tetke iz Landola, udata za njegovog suseda Bocu koji mu je takođe rođak. Pa i Boca i Vesna su rod, sinu mu odjedanput. Nije mu bilo jasno kako to da su oni u braku, zar nije bilo nikog da im kaže da su rod.
Posle podne mu je došao ujak iz Vučaka. On i Rada uopšte nisu ličili jedno na drugo. Ujka je bio visok i plav, a mama crnomanjasta i niska.
„Rajo, krajnje je vreme da se ženiš“, rekao je ujka. „Nećeš valjda da te tvoja deca zovu dedo. Ja sam došao da idemo u Karamane da gledamo devojku.“
„Koju devojku?!“ zabezeknuo se Radomir.
„Pa Milenu Živinu, jedino ona ima tam'“, reče Rada.
„Ona bela debela!“ čudio se i dalje Radomir. „Neću!“
„Pa šta 'oćeš, sprc'o si tri'es godina, a 'teo bi lepoticu. Otkad sam ja teb' govorila Ženi se Rajo'' , a ti nećeš. E sad one koje si tad mogo da gledaš, već imaju decu u školi. I šta fali Mileni? Zdrava prava i nosi dva lanca zemlje u miraz. Taman da namirimo do pet 'ektara, da ne budemo više sirotinja.
„Ma šta će ti zemlja više, kad ni ovo nema ko da nam radi? Imaš sve što ti treba, nisi gladna nisi žedna. Sve što zatreba kupim. Obeć'o sam ti i peraću mašinu i kupiću je čim naplatim.“
„Rajo, zemlja nikad nije višak“, javi se ujka, „sve može da propadne, ona ostaje. Sad nema ko da radi, al' imaćeš decu. Oni neće da budu zidari kao ti. Njima treba. Moraš da misliš na potomstvo, Rajo“.
Al' Milena Karaman, pomisli Radomir. Ni u najgorem snu ne bi mogao da pomisli da mu ona bude mlãda. Bila je kratka i debela, pegava i sa bezbojnim očima i kosom. Lako je njima da pričaju, al' ja moram da spavam s njom i da je gledam celog veka.
Milena nije imala roditelje. Poginuli su od groma dok su drljačili njivu. Domaćin je bio njen stariji brat Mile koji je bio ozbiljno zabrinut oko udomljavanja svoje sestre. Bio je svestan da je niko neće zaprositi zbog njene lepote i šarma, zato je uz nju davao dva lanca zemlje i traktor 'Rakovica'. To mu je predložila njegova žena bojeći se da joj zaova ne ostane u kući zauvek. I pored toga mnogi prosci su odustajali čim bi upoznali devojku, jer Milena je pored izgleda posedovala i retku nabusitost; nije kod nje bilo ni traga od devojačke smernosti i umilnosti, znala je da bubne takve bisere da je to bilo za priču. Jedanput je povikala na sav glas: „Snajaaa, ene ga deda bukeri strina Dragicu na senjaku!“ Odmah su je za kaznu zatvorili u magazu na ceo dan i objasnili joj da neke stvari ne treba da čuje narod.
Miletova žena Rajka, naočita brineta, dočekala ih je srdačno, nadajući se da će se najzad osloboditi zaove, koja doduše jeste bila vredna i otaljavala je mnoge poslove i u kući i u polju, ali joj je išla na živce svojim izgledom i nabusitim ponašanjem. Zato je sada prema proscima bila izrazito ljubazna. Već se bila raspitala i saznala da budući zet voli pečenu gusku, zato je izabrala najsočniju, zaklala i ispekla zajedno sa krompirima i paprikom. Kad je probala uverila se da taj Radomir ima ukusa i zapitala se zer je moguće da on prosi njenu zaovu.
Kad su se počastili, ujka Ljubiša se značajno nakašljao i počeo:
„Dragi prijatelji, vi znate zašto smo mi došli...“
„Znamo“, dočeka Mile, „al' morate da kažete, taki je red.“
„Pa dobro, kad je taki red, ondak ovako – vi imate devojku za udaju, mi imamo momka za ženidbu. Došli smo da se momak i devojka vide i upoznaju, pa ako se dopadnu jedno drugom, da isprosimo devojku.“
„Dobro ste čuli, prijatelju“, poče Mile, pa ne znajući više šta da kaže, naglo se obrati ženi: „Rajka, dovedi Milenu!“
Za to vreme je, naravno, Milena bila u drugoj sobi čekajući da je pozovu da vidi momka. Snaja joj je naredila da se našminka i ona je sada sedela pred ogledalom i mazala svoje debele usne drečavocrvenim karminom, koji je isticao bledu boju njenog lica i smeđe pege koje su se ponegde spajale u krupne mrlje. Na sebi je imala široku plavocrvenu suknju do ispod kolena i bluzu od istog materijala koje su isticale njeno impozantno valjkasto telo.
"Milena, dođi ovamo da vidiš nekoga“, pozva je Rajka.
Ona ustade, namesti osmeh kako ju je snaha naučila i pođe u gostinsku sobu.
Kad je ugledala Radomira nije morala da namešta osmeh, odavno ga je zapazila i dopadao joj se. Znala je da je deset dvanaest godina stariji, ali muškarac i treba da je stariji i to joj je imponovalo. Zato razvuče usne u iskren osmeh umesto lažnog koji je nosila do tada. Videvši to, Rajki pade kamen sa srca. Sviđa joj se momak, pomisli.
„Evo, ovo je naša devojka, Milena!“ objavi pompezno. „Milena, upoznaj se sa ovim momkom što je došao da te isprosi“. Pružila je ruku i rukovala se sa gostima. Zatim je sela ukraj stola i čekala šta će dalje da bude. Snaja joj nije dozvolila da duže miruje.
„Milena, odvedi Radomira u sobu da mu pokažeš dvojačku spremu koju mu nosiš“, naredi Rajka.
Milena poslušno ustade, uhvati Radomira za ruku i cimnu ga.
„'Odi!“ naredi mu.
Radomir zbunjeno zatrepta ne znajući šta se očekuje od njega.
„Idi da ti pokaže šta je izatkala, izvezla, ištrikala za tvoju, za vašu kuću“, reče mu ujak.
Sad Radomir poslušno ustade i pođe za Milenom. Uđošeu njenu sobu i Milena ga povede do oveće komode koja je imala tri velike fijoke. Otvori prvu i poče da vadi ćilime, vezene čaršave i peškire.
„Ovo je za spavaću sobu, ovo za gostinsku, ovo za kuhinju“, objašnjavala je.
„I sve si to ti sama izatkala!?“ iskreno se divio Radomir.
„Snaja mi pomogla da namotam osnovu, a sama sam tkala“, objasni Milena. Njene čuvene nabusitosti je nestalo, pomisli Radomir, ali Milena najednom bubnu nešto što ga pokoleba u stečenom mišljenju.
„Kaže strina Dragica da ćeš ti mene da sobališ“, reče Milena.
Radomir zamalo ne pršte u smeh, ali mu bi žao ovog siročeta koje je odraslo uz dedu, strinu i mnogo starijeg brata i o čijem vaspitanju očito nije imao ko da brine. Zato odluči da prihvati njen govor i da je postepeno prevaspitava.
„Pa, 'oću“, reče, „ali ne sad nego kad za to dođe vreme.“
„A ako ja tebe sobalim“, zainati se ona i obuhvati ga rukama. Bila je snažna. Radomir je pažljivo odmače od sebe.
„Sobaljivaćemo se, i ja tebe i ti mene“, reče strpljivo. „Jedno mora da bude gor', a drugo dol'.“
„Jel' ćeš ti to mene da bukeriš?“ upita ona.
On je čvrsto uhvati za ramena i protrese je da joj skrene pažnju.
„Vidi, Mico“, reče nežno, „za ljude se ne kaže da se bukere. Svinje se bukere; za ljude se koristi jedna druga reč, ali ona nije pristojna i bolje da se o tome ne govori. Kad hoće da imaju decu ljudi vode ljubav, zapamti to. Ali to je privatna stvar i o tome se ne priča. Ima mnogo stvari koje ljudi rade, ali je sramota pričati o tome, je l' jasno?“
Ona klimnu glavom.
„Jasno. Mi ćemo d' imamo decu, al' nećemo da pričamo o tome, je l' tako?“
„Tako je“, potvrdi Radomir i poljubi je u obraz kao potkrepljenje dobrom đaku. Hteo je da joj poljubi usne, ali su bile nakarminisane pa nije hteo da se umaže.
Ona pocrvene i zbunjeno se odmače.
"Vidi ovaj milje“, brzo se snađe ona i pokaza mu jednu čipku koju izvuče iz fijoke. To sam izheklala zimus, za dva meseca.“
Radomir se kao sa zanimanjem zagleda u pokazani predmet. Nikako nije mogao da mu dokuči namenu, zato upita:
„A zašta to služi?“
„To je prostirka za natkasnu“, objasni mu ona, a on klimnu glavom kao da je shvatio iako nije imao pojma šta je to natkasna.
Ujka Ljubiša je organizovao celu svadbu i bio stari svat. Svadba se održala u prvu nedelju posle Velike Gospojine, odmah pošto je Radomir završio Zoričinu kuću i pomogao joj da se useli. Lepo je zaradio na toj kući, a bio je i drugačije nagrađen. Zorica mu je čak dvaput čestitala brak tako što su zajedno isprobali kauč u dnevnoj sobi.
Maru više nije sretao. Kao da me izbegava, pomisli Radomir sećajući se kako je on nju izbegavao kad se tek udala za Stevu.
Glava peta: ČETNIČKO DIVLjANjE
29. april 1944.
„Ijooj, ocoo, sve će da nas pokolju!“ kukala je Dragina, srednja snaha Steve Tutića, žena njegovog sina Milana koji je sad otišao 'na položaj' pa je Steva došao da naredi šta treba oko stoke i po avliji dok se on ne vrati.
Od Bitinca se čula sporadična pucnjava. Tamo je i Poljanska četa na položaju i u njoj sva tri njegova sina, Spasoje, Milan i Staniša. Još od Bogojavljenja su Cerjani organizovali odbranu sela od noćnih upada četnika jer su na staru Novu godinu četnici noću upali u selo i u centru, pred kafanom, zaklali četiri člana
„Nemo' da kukaš, sna'o, uvek neko preživi, možda ćeš to da budeš baš ti.“
„Ijooj, a šta mu treba d' ide na ta' položaj i zavađa se sa kraljevskom vojskom“, kukala je i dalje Dragina.
„Ćuti tu, nemo' da plašiš decu, 'će da mislu da sam umro“. opet je opomenu Steva. „Kak'a kraljeva vojska, banda gibaničara, to su oni, bradati i masni; lepše smo mi izgledali na Kajmakčalanu osamnajste, iako smo prešli i Albaniju i Krf. Ti kraljevi vojnici samo gledu 'di će šta da zdipu, da se najedu i napiju i povalu neku snašu. Nije to vojska, to je raspuštena banda.“
„Jes' al' imaju puške i kame“, opet zakuka Dragina.
„Pa imaju i naši puške“, odseče Steva.
„Jes', al' nemu metkove, sinoć im partizani dali samo po pet metaka, čula sam. I još i' komesar ubeđiv'o da se povuku s njima na Varovnicu, kažu da ji napadaju tri četnička korpusa i još Nikola Kalabić sa kraljevom gardom, al' ovi naši neće da čuju, kaže 'šta mi da branimo na Varovnici, ostaćemo ovde i branićemo naše kuće“.
„Pa tako i jes'“ potvrdi Steva.
Odjedanput se prolomi gromoglasna tišina, više se ništa nije čulo. Steva zabrinuto pogleda preko bare prema Bitincu. Otuda su išli seljaci u potpunom neredu. Neki su nosili puške na gotovs, sa kundakom ispod pazuha iako to više nije imalo nikakvog smisla: nisu na ovoj strani imali na koga da pucaju, niti su više imali čime, ispucali su svu municiju. Drugi su nosili puške preko ramena, kao vrljike, i to je još jedino imalo smisla, sad su njima mogli jedino da mlate kao motkama. Najviše ih je, ipak nosilo okačeneo desno rame, kako je puška i predviđena da se nosi kad nije u upotrebi.
Pojaviše se i Stevini sinovi. Spasoje, kao najstariji i najbrži, nosio je pušku o ramenu. Bio je to skoro pedesetogodišnjak, visok i čvrst, nosio je pušku o ramenu. Milan, pet-šest godina mlađi, širokih pognutih ramena, nosio je pušku na gotovs, i najmlađi, Staniša, mlađi od četrdeset, nosio je pušku preko ramena kao ćuskiju.
Nešto su živo raspravljali. Odjednom, Staniša uhvati pušku za cev i htede da je zavitla u baru.
„Ne!“ ciknu Spasoje. „Može opet da zatreba, nabavićemo municiju.“
„'Di da nabavimo kad ni partizani nemu“, reče Staniša.
„Imaju Nemci, uzećemo od nji'“, pokušavao je Spasojeda ga urazumi.
„Aha, Nemci jedva čekaju da nam daju, samo treba da odemo kod njih u Kolare i da ih lepo zamolimo“, podrugljivo će Milan.
„Ne moramo ni da ih molimo ni da tražimo, uzećemo im kad budu pošli kući“, objašnjavao je Spasoje.
„Aaa“, opet će Milan podrugljivo, „a to će da bude na kukovo leto. Ko će, bre, da ih otera?!“
„Će ih oteraju Francuzi k'o u prošlom ratu“, uvereno će Spasoje.
„Hahaha“, nasmeja se Milan, „kaki Francuzi kad su i oni pod okupacijom, jesmo slušali Radio London kod Bore Nikolića onomad, jesi čuo šta kažu.“
„Pa ondak Englezi“, bio je uporan Spasoje.
„Će dođu Rusi“, bubnu Staniša, „nema ništa bez baćuške.“
„To si ti čuo od ovih komunaca da Rusi pobeđuju na Istočnom frontu?“ upita Spasoje. „Ako i dođu doneće nam komunizam, svi će da je'mo sa jednog kazana, žene će da budu zajedničke... Je l' bi ti delio tvoju Dušanku sa Žokom Badžinim i sa celim selom?“ upita Spasoje
Dušanka je bila Stanišina slaba tačka i Spasoje je znao da ga je pogodio u živac. Staniša je još uvek bio zaljubljen u svoju ženu Dušanku iako su već više od deset godina u braku i imaju dva sina, jednog od devet i jednog od sedam godina.
Stigoše do Milanove avlije gde ih sačekaše Steva i Dragina.
„Spaso, vi napustiste položaj!“ primeti Steva. „Šta ćemo sad mi, da l' da se krijemo il' da begamo?“
„Ne vredi da begamo, ćuti tu i čekaj pa šta bude“ odvrati Spasoje autoritativno. Videlo se da je on gazda u kući i da on donosi odluke.
„Je l', Spaso, pa što pobegoste?“ upita Steva.
„Kako da ne pobegnemo kad navaljuju i pucaju, a mi nemamo čime, dali nam sinoć partizani samo po pet metaka.“
„Pa di su oni sad?“ pita Steva.
„Oni su na položaju prema Crkvinama“, odgovara Spasoje, „Al ja mislim da su se oni do sad izvukli kroz Janić pa preko Ravnog Gaja na Varovnicu.“
„Pa šta ih briga, oni ovde nemaju šta da brane, njine žene i deca nisu ovde“, kaže Steva. Nego 'ajd'sakrivajte to da vas ne zateknu naoružane.
Milan dograbi sve tri puške, uveza ih remenom i odnese nekud u voće.
„Ene i'!“ najednom uzviknu Dragina pokazujući panično prema Bitincu. „Šta ćemo sad?!“
„'Ajte vas dvojica kući!“ naredi Steva Spasoju i Staniši. „Ja ću d' ostanem ovde sa Milanom, da mu se nađem, vas ste dvojica, a on sam.“
„'Ajde, 'Niša!“, munu Spasoje Stanišu i oni odoše preko Ristine njive svojoj kući.
Steva je pravično podelio svoje sinove. Zajedničku kuću i avliju u Glavnom Sokaku su podelili Spasoje, najstariji i Staniša, najmlađi sin. Avlija je bila mala da se deli na tri dela, zato je srednjem sinu, Milanu sagradio novu kuću u voću čiju je drugu polovinu nekad deda Milivoje dao sestri Zorki u miraz kad se udala za Đorđa Krndelja, prvog suseda iz Ćukovca.
Od bare se začu jauk i i izvi se dim.
„Zapališe Bardićevu kuću, teško nama!“ zakuka Dragina opet.
„Nemo da kukaš, ženo, biće vremenai za to“, reče Milan, nego daj nam ono staklo rakije da se malo okuražimo.“
Dragina potrča u kačaru, a Steva i Milan gledahu za njom.
„Mislio sam da jom razbijem strah, al' izgleda da su jom kratke noge“, reče Milan.
„Pa uplašila se žena, ko ne bi“, pravdao je Steva. „Ti otiš'o sa puškom, naokolo samo prašti, mnogo ji ima, a znamo da 'oće da kolju.
Dragina donese politrenjak rakije i pruži svekru.
„Na, oco!“
Steva prihvati rakiju, prekrsti se pa odvi zatvarač i nazdravi.
„'Ajd' nek nam bog pomogne, da i ovo pregrmimo, kao što smo i do sad. Da smo mi i da su naša deca živa i zdrava, za ostalo ćemo lako uz božju pomoć.“
Steva prisloni grlić na usta pa otpi nekoliko gutljaja, zatim pruži flašu Milanu.
„Nazdravlje!“ reče Milan pa i on otpi pa je pruži Dragini.
„Skloni to da je ne dograbu četnici“, reče.
„Bolje neka je“, reče Steva. „Ako budu pili zajedno s nama možda i neće da napravu veliku štetu. Oni će bure da nađu svakako. I buriće i kacu s kominom. Dobro što još nismo ispekli rakiju inače bi sve popili.“
„I to što kažeš“, složi se Milan pa otpi još malo i pruži flašu ponovo ocu.
„Pomaže bog domaćine!“ začu se sa male kapije i u avliju uđoše trojica četnika.
„Bog vam pomogo, deco“, otpozdravi Steva. „Kojim dobrom?“
„Mi smo, stari, kaznena ekspedicija. Dobili smo zadatak da kaznimo Cerje i Cerjane, zato što su se otvoreno stavili na stranu komunaca i bore se protiv kraljevske vojske. Od Bogojavljenja naovamo niste nam dali ni da pomirišemo Cerje“, govorio je visoki plećati četnik, crne uredno potkresane brade sa ukrštenim redenicima preko grudi.
„Pa, sinko, zaklali ste nam četiri najuglednija čoveka, pa se ljudi uplašili“, objašnjavao je Steva.
„Zaklali smo izdajnike, komuniste. I sam znaš da su taj takozvani narodni odbor postavili komesari“.
„I oni za vas kažu da ste izdajnici“, dočeka Milan.
„Aha, evo ga, javio se!“ uzviknu plećati četnik. „Ti si jutros pucao na nas. Gde ti je puška, govori?“
„Nije on jutros mrdnuo od kuće“ poče Steva stisnutim, drhtavim glasom. „I nema pušku. Mi smo pošten svet. 'Ajd' sedite da popijemo k'o ljudi.“
„Pretresi i nađi pušku!“ mahnu plećati dvojici mlađih pratilaca, a sam sede pored Steve i Milana pa naže polić. Zatim nadlanicom obrisa usta.
„Lepa ti ova rakija“, reče.
„Rankovača“, prihvati Steva. „Nije jaka, al' je pitka.“
Za to vreme dvojica četnika su se popeli na doksat. Jedan od njih nogom snažno lupi ulazna vrata i ona se otvoriše. Obojica uđoše unutra.
„Pa što moraju da provaljuju?“ pobuni se Steva. Vrata nisu bila zaključana, mogli su lepo da otvoru.“
„Mladi pa nestrpljivi“, pravdao ih je plećati. „Nego, je l' imaš ti nešto za meze?“ upita pošto ponovo otpi iz polića.
„Sna'o, donesi!“ naredi Steva Dragini.
„Pa šta da donesem, oco, znaš da jutros nisam ništa spremala“, uplašeno će Dragina.
„Donesi sira, leba, neko jaje, snađi se“, objašnjavao je Steva.
„Je l' imaš nešto u pušnici?“ opet će plećati.
„Nema ništa“, kršila je Dragina ruke, „mi to poje'mo još pre Poklada“.
„Ima na tavanu stare kuće još kaiš slanine“, podseti je Milan.
„Aha, vidiš da ima“, zadovoljno je trljao ruke plećati.
„To smo ostavili da ima za kopanje kukuruza“, objašnjava Milan.
„Pametno“, odobrava četnik.
Dragina upitno pogleda Milana i on joj jedva primetno klimne glavom; zatim Dragina odlazi u staru kuću, nisku malu zgradu postavljenu između prednjeg dvorišta i voća. Pola stare kuće zauzumaju štala i koš za kukuruz, a između stambenog i ekonomskog dela nalazi se trem iz koga se naziru i ulaz u podrum i ambar.
Plećati mrko gleda preko bare kako Bardićeva deca bosonoga i samo u košuljama izlaze iz avlije u kojoj im gori kuća. Zatim opet uzima polić i otpija.
„Sarađuju sa komuncima“, kaže, „zato im je zapaljena kuća.“
„Bardić da sarađuje sa komuncima?!“ čudi se Milan. „To nije istina. Možda im je dao nešto od hrane kad banu ovako kao vi.“
Nemoj da pametuješ nego idi natoči još rakije, vidiš da ti je prazno staklo. Milan poslušno uzima flašu sa stola pa i on odlazi u staru kuću.
„Je l' samo njega jednog imaš?“ pita plećati Stevu tek da bi nešto rekao.
„Imam još dvojicu“, odgovara Steva, „odeljeni su“.
„A ti si s njim?“ pita četnik opet.
„Ne, ja sam s najstarijim“, pokazuje Steva neodređeno glavom preko Ristine njive.
„A što?“ pita opet plećati. „Sigurno je snajka bolja?“, namiguje šeretski i smeje se sam svojoj dosetki.
Steva ne prihvata smeh. Klimne ozbiljno glavom pa kaže: „I to.“ Vidi se da mu se ne priča o porodičnim stvarima sa nepoznatim četnikom tako da plećati odustaje od daljeg razgovora.
Dolazi Dragina noseći tanjir sa nekoliko kriški sira i hleb u zamotuljku pod miškom. Stavlja sve na astal.
„Sa' će i slanina“, kaže pa opet brzo odlazi u staru kuću i donosi tanjir sa krupno izrezanom slaninom.
„Je l' moglo ovo malo sitnije, domaćice?“ pita plećati uzimajući najkrupnije parče među dva prsta i trpajući ga u usta između čekinja na bradi i brkovima.
„Tup nož“, pravda se Dragina, „nije moglo sitnije.“
„Pa što ne kažeš“, uzvikuje četnik, potrgne kamu iz pojasa i zabode je u astal.
Dragina cikne pa brzo, sitnim koracima pobegne u staru kuću. Otud naiđe Milan noseći satlik rakije pa je samo ćuteći pogleda.
Spustio je rakiju na sto.
„Šta će ovaj nož ovde?“ upita pokazujući na kamu.
„Tražila mlada oštar nož, al' se uplašila i pobegla, ha ha ha“, smejao se četnik svojoj bezazlenoj šali.
„Nosi ti to svojoj ženi, Milutine, pa nju plaši, ostavi moju na miru!“ reče Milan oštro.
„Opa, pa ti mene znaš!“ uzviknu četnik. „Odakle?“
„Bili smo prošlog leta zajedno u mlinu u Azanji“, odgovori Milan.
„Aha, sad sam se i ja setio“, reče Milutin. „Ti si onaj što nosiš džak držeći ga samo prstima ruku uz basamake, a ne dotičeš ga kolenima.“
„Jeste, ja sam taj“, potvrdi Milan.
Steva se nakašlja. „A koji si ti, sinovac?“ upita.
„To je Milutin Serdar iz Bitinca“, objasni Milan.
„Pa što ne kažeš!“ uzviknu Steva. „Ja sam s tvojim Dragom bio u kadru penajste kad smo bežali kroz Albaniju. A kako je Draga?“
„Streljali ga partizani“, odreza Milutin, „samo zato što je bio ljotićevac.“
Nasta neugodna tišina i svi pognuše glave.
Steva se prekrsti. „Bog da mu dušu prosti“, reče.
„Bog da mu dušu prosti“, prihvatiše svi.
„Neka je laka zemlja mom drugu iz vojske“, reče Steva pa uze satlik sa stola, odli malo na zemlju i naže pa pruži Milutinu.
U taj mah otvoriše se vrata na novoj kući i dvojica četnika izađoše.
„Nema ovamo oružja“, povika jedan.
„Jeste lepo pogledali?“ upita Milutin.
„Jesmo, nema“, reče četnik.
„Moram ja to da vidim“, reče Milutin pa pođe u kuću.
„Ne treba da gledaš, sinovac“, govorio je Steva idući za njim. „Miran smo mi svet, nemamo oružje.“
Prođoše kroz razvaljena vrata u kujnu. Steva primeti da su šerpe i tiganji, koji su inače bili okačeni na policama na zidu, bili razbacani po podu i da su zadnje daske polica odvaljene od zida.
„Vidi šta su radili!“ ogorčeno progunđa.
„Neobuzdana mladost“, blagonaklono objasni Milutin pa pođe u spavaću sobu. „Da vidimo šta ima ovamo.“
„Nema tam' ništa, samo odeća i posteljina“, objašnjavao je Steva.
„Puška se bajlakše sakriva u jastučnici“, reče Milutin, „zato moram da vidim.“
Vrata na dvokrilnom šifonjeru u sobi su bila izvaljena i visila su sa šarki a po sobi su bili razbacani čaršavi, košulje, gaće, spavaćice i sve što je bilo pod konac složeno u šifonjeru sada je bilo izgaženo, zgužvano, uprljano.
„A šta je ovo?“ upita Milutin pa ne čekajući odgovor otvori starinsku komodu.
„Tu je devojačka sprema moje unuke Dude, darovi za njenu buduću kuću“, objasni Steva.
Milutin skide sa ramena veliku seljačku torbu šarenicu pa u nju stavi lepo izatkan ćilim koji je prvo izvukao iz komode. Zatim vezeni jelek, pa tkanice, nisku dukata...
„Ej, sinovac, jel' ti tražiš oružje ili pljačkaš!?“ uzviknu Steva pa uhvati Milutina za ruku u kojoj je još držao nisku dukata sa namerom da ih stavi u svoj torbak. Milutin ga snažnu gurnu tako da se Steva zatetura preko sobe pa ulete u razvaljeni šifonjer.
„Ne treba devojkama ovakva sprema. One svoju spremu imaju uvek kod sebe. I dobro je čuvaju“, stručno objasni Milutin zgranutom Stevi koji se nekako izvukao iz ormara i zaždio napolje.
Napolju, Steva ugleda potpuno nepoznatog čoveka kako iz štale izvodi Ruju, jedinu kravu koju je imao Milan. Jedan od one dvojice četnika koji su pretresali kuću mu je pomagao šibajući kravu prutićem otpozadi.
„Di će ovaj sa kravom?“ upita Steva.
Četnik sleže ramenima.
„Ne znam. Pa u Jagnjilo, gde bi“, odgovori četnik kao da je to sasvim normalno i da se podrazumeva. „Bolje nego da izgori u štali.“
Steva odjedanput oseti potrebu da se umije pa ode na bunar u zadnje dvorište, izvadi kofu vode i ispoliva se. Zatim se nečega seti pa izmota još jednu kofu, otkači limeno lonče sa direka, zahvati vodu, sakri ga pod gunj pa požuri u štalu. Štala je sad bila prazna, ali u ćošku Steva ugleda pramen dima; mokra slama još nije mogla da se razgori. Steva vodom iz lončeta ugasi onu vatricu i ispoliva ostatak vode okolo. Zatim ponovo ode na bunar, zahvati vodu i opet učini isto. Iako više nije bilo krave, Steva se bojao da se ne uhvati stara kuća u kojoj su mu još uvek spavali unučići, Milanova deca Draga, Boga i Duda. Sad je vatra bila ugašena, bio je siguran u to.
Steva izađe iz štale u dvorište pa pogleda oko sebe. Za astalom pod lipom sedeo je treći četnik i častio se sirom i slaninom. Milan je malo dalje stajao oslonjen na tarabu i gledao na Poljanu odakle se čula neka gužva. Steva ode do njega.
„Šta je to, kakva je to gužva?“ upita.
Milan sleže ramenima pa pokaza glavom i reče: „Nagone ljude na poljanu k'o ovce u tor.“
Na poljani, bliže raskrsnici, stajala je žena na konju. I konj i žena bili su beli. Ona je imala dugu plavu kosu koja joj je izvirala ispod šajkače i u valovima padala na ramena. Na sebi je imala uniformu srpske kraljevske vojske pa nije bilo nikakve sumnje da je četnikinja.
„Žena u četnicima!?“ začudi se Steva.
„Pa šta se čudiš, oco, znaš da ima i partizanke“, reče Milan.
Steva se seti da je čuo mnogo priča o Mari i o Kiki, partizankama o kojima su se pronosile legende širom Šumadije. Za Kiku se pričalo da se vrlo vešto skrivala od četnika. Kažu da su je jednom prilikom opkolili četnici u nekom šumadijskom selu, ne zna se tačno u kom, ali je moralo biti neko od velikih sela poput Velike Krsne, Selevca, Kusatka ili Azanje, gde nema jedno seosko groblje nego svaki kraj ima svoje. Kika je iz svoje kotarice, koju je uvek nosila sa sobom da bi izgledala kao seljanka koja je nekim poslom pošla iz jednog sela u drugo, izvukla crnu maramu koju je, kažu, uvek nosila sa sobom upravo za takve prilike, zabradila se, svratila na prvo groblje i počela da nariče za nekim čije je ime upravo pročitala na krstači na koju se naslonila. Četnici su svratili, izjavili joj saučešće i otišli dalje. Tako se Kika izvukla da ne bude uhvaćena.
„I šta radi ova četnikinja?“ upita Steva.
„Izgleda da određuje ko će da bude likvidiran“, odgovori Milan. „Navodno, ona zna ko je partizan. Zovu je Čoka.“
Ispred nje su u iskrivljenom stroju stajali muškarci iz okolnih sokaka, Radojeviskog, Stojkoviskog, Brkoviskog, Ćukovačkog; žene i decu su gonili u crkvenu portu. Čoka pokaza bičem na visokog plećatog muškarca, njihovog suseda Gilu iz Ćukovca. Dvojica četnika ga spopadoše da ga izvuku iz stroja.
„Zna do mojega!“ opsova Steva. „Pa Gila nikad nije mrava zgazio.
Milan se tiho nasmeja onome što je upravo video. Dvojica četnika koji su bili spopali Gilu, zateturaše se prema Čoki. Belac vrisnu i prope se. Sad Gili priđoše četvorica četnika i uhvatiše ga svaki za po jednu ruku ili nogu i odneše ga do jednog sitnog riđeg četnika koji je upravo oštrio kamu. Staviše Gilu pred njegove noge. Riđi stavi kamu među zube pa zajaše Gilu uhvati ga za kosu i povuče mu glavu unazad. Zatim uze kamu iz svojih zuba i zabode Gili u vrat. Krv šiknu.
„Ijooj“, jeknu Milan i pokri oči rukama. Steva se sad seti da Milan nikad nije ni prase zaklao, uvek je to radio on, Steva, a otkad se odelio, to je Milanu radio teča Đoka, Zorkin muž, sa kojim je delio voće iza kuće između avlija.
„Šta je, sine?“ potapša ga Steva po plećima.
„Lako je tebi da pitaš“, rečeMilan nabusito, ti si prošao Kajmakčalan.“
Steva se seti Kajmakčalana. Nije bilo ovako, tamo su radili bajoneti, istina, ali, to je bilo u borbi. Ni Steva dosad nije video da čovek kolje čoveka iz čista mira.
„Gori Šelina kuća“, pokaza mu da bi mu odvratio pažnju.
„Vidim“, odvrati Milan. „Šandinu su zapalili još pre.“
Steva pogleda preko raskrsnice iza Čoke. Ugleda krov Šandine kuće koji se već urušavao. Šanda je već bio u partizanima.
„Pa di su sad ti partizani!“ uzviknu Steva ogorčeno. „Niti se oni bore za narod, niti se ovi bore za kralja. Sve je to isto, od zla oca i od gore majke. Svak grabi za sebe. Onaj Milutin, uzeo Dudine dukate i strpao u svoj torbak.“
„Kad!?“ uzviknu Milan. „Idem za pušku!“
Steva stade ispred njega.
„Ne, sine, sad je kasno, zar 'oćeš da pogineš? Sačekaj prvo da sve ovo ludilo prođe, pos' će da vidimo. Neće Duda sutra da se udaje.“
Za nepunih pola sata gorelo je dvadesetak kuća u neposrednom susedstvu, a Ćukovac, deo Cerja iza velike rupe gde se kopala zemlja za ciglu kad se pravio zadružni dom, nije se video od dima.
Čoka pokaza na jednog visokog starca, pravog k'o sveća. To je bio deda Vela, poznat po dobroti i blagobojaznosti. Uvek je u džepu prsluka nosio bombone koje je delio deci ne pitajući čija su. Dvojica četnika mu priđoše, on ih zaustavi pokretom ruke.
„Ne treba!“ reče. Sam ću.“
Sam dođe do riđeg i leže mu pred noge. „Kolji, sine, neka ti Bog oprosti. Žuća mu kleče na grudi i potrže kamu.
„Ja ovo ne mogu da gledam“, reče Steva pa ode do astala, uze satlik sa rakijom pa naže. Zatim pruži satlik Milanu kad ovaj priđe stolu i gotovo pade na stolicu jeknuvši.
„Šta je, sine, naglo si ostario?“ upita ga Steva.
„Sad znam zašto neki ljudi brže stare od drugih“, reče Milan. „To su oni koji su više u dodiru sa smrću ili više misle na nju.“
„A vidim, postao si i mudriji“, zaključi Steva.
Oko deset sati u selo ujaha od strane Bitinca jedna brojna četnička jedinica. Bili su bradati, kao i svi, ali su bili uredniji i primetno disciplinovaniji.
„Ko su ovi?“ pitao se narod.
„To je gorska garda Nikole Kalabića“, odgovarali su upućeniji.
Nikola Kalabić, naočit oficir, zapovednik Gorske garde, jahao je na vrancu sjajne dlake. Dojahao je do Čoke i vojnički pozdravio. Zatim je stao naporedo s njom, vranac pored belca, podigao pištolj i ispalio hitac u vis. Nastao je tajac i svi su pogledali u njega.
„Vojsko i narode“, počeo je, „obraća vam se potpukovnik Nikola Kalabić.“
Zatim je pogledao leševe zaklanih po Poljani, pogledao uokolo spaljene kuće koje su se još dimile.
„Jesmo li mi srpska ili okupatorska vojska?“ nastavio je. „Hoćemo li da ubijamo pljačkamo i palimo svoj narod? Ne, mi smo srpska vojska, ja sam oficir Srpske kraljevske vojske i naređujem da ubijanje, pljačka i paljenje prestanu. Cerje jeste zaslužilo kaznu jer su se stavili na stranu neprijatelja Kralja i Otadžbine, ali – zar nisu već dovoljno kažnjeni? Naređujem da svi, i vojska i narod, odmah dođu na zbor u crkvenoj porti“.
„Sad se setio kad je popaljeno pola sela“, progunđa Milan. „Sigurno je ćutao negde u prikrajku, pa sad došao kao spasitelj.“
„Možda i jeste“, reče Steva, „al' bolje ikad nego nikad. Šta da je ćutao ceo dan?“
Glava šesta: PIJAČARENjE
Jesen 1996.
Seljak proizvodi hranu za sebe i svoju porodicu. Može da proizvede čak i neke komade odeće i obuće, ili bar materijal za njih. Ne može, međutim, da proizvede posude u kojima se sprema hrana, ne može da proizvede iglu i konac. To mora da kupi. A otkud novac? Tako dolazimo do problema koji je seljaka uvek mučio: kako doći do novca? Prodajom poljoprivrednih proizvoda, naravno. Ali, gde ih prodati? Pedesetih i šezdestih godina prošlog stoleća postojao je organizovan, državni, otkup koji su za drržavu, sprovodile zemljoradničke zadruge. Ali, čak i tada, kada su svoje proizvode prodavali preko svojih zadruga seljak je bio varan, cene su bile nerealno niske, a industrijski proizvodi neophodni seljaku, uvek precenjeni. Zato je seljak morao da se dovija da bi svoje proizvode prodao po realnim cenama. U svakom većem selu u Šumadiji postoji takozvani pijac, mesto gde seljaci prodaju svoju robu po tržišnom zakonu zakonu ponude i potražnje. Međutim, u vreme još nerazvijenog saobraćaja, kupci iz grada nisu mogli često doći u selo radi kupovine poljoprivrednih proizvoda. Zato su seljaci počeli svoju robu nositi na gradske pijace. Tako je nastala reč pijačarenje koja označava posebnu privrednu delatnost u našim selima. Kao i za svaku drugu delatnost i za pijačarenje su potrebna sredstva za rad. Tako su seljaci počeli da kupuju automobile pogodne za prevoz robe do gradskih pijaca. U početku je bio najpopularniji kombi Zastava 850, a kasnije je prevagu odneo Lada karavan.
Steva i Mara nisu imali auto jer Steva iz zdravstvenih razloga nije mogao da dobije lekarsko uverenje za polaganje vozačkog ispita. Zato su za prevoz robe koristili kamion suseda Žire Detlića i za to mu pošteno plaćali. Žira ih nikad nije odbio, bio je čovek koji je uživao u tome da ljudima čini dobro, čak bi se i ljutio kada bi ga neko zaobišao pa otišao da moli nekog drugog za istu uslugu. Međutim, tog oktobra 1982, kad su Mara i Steva imali sila grožđa za prodaju, 'sve hamburka, ona crna pa krupna', Žirin kamion se pokvario.
„Pa kako ćemo sad?“ pitao je Steva. „Zar da propadne onolika roba?“
„Ja sam pitao Dragu Serdara da vozi i moju robu, znaš da mi je on ženin rođak, pa ako 'oćete i vi sa mnom...“
„Jes', a koliko će nam naplati?“, strepi Steva.
„Isto koliko bi' vam i ja naplatio“, umiruje ga Žira. „Samo prenesi robu u moju 'ladnjaču da se sve izjedna natovari.“
„Pa što da je dvaput preturam“, protivi se Steva. Nek dođe lepo u sokak, pravo do moje 'ladnjače, niko mu ne smeta, nit' on nekim smeta.“
„Dobro, ako ti tako kažeš“, složi se Žira.
***
Uveče Mara i Steva gledaju televiziju. Televizor je u takozvanoj dnevnoj sobi iako je preko dana uopšte ne koriste, nemaju vremena, zato bi je bilo bolje zvati večernja. Steva sedi zavaljen na kauču, Mara pored njega nešto hekla.
„Kako možeš istovremeno da gledaš u štriku i u televizor?“ pita Steva tek da nešto kaže.
„Što da ne mogu, imam dva oka, fala bogu“, odgovara Mara, iz istog razloga.
„Ko će sutra da nosi robu na pijac?“ pita opet Steva. „Ja ne mogu, nije mi dobro.“
„Čudi me kako to, a popio si samo gajbu piva sinoć“, kaže Mara jetko, ogorčeno.
„Popili smo, ženo, Živa i ja, nas dvojica“, razložno joj objašnjava Steva.
„Da, a pola litra rakije ne računaš“, opet će Mara.
„Pa šta je to za nas dvojicu“, kaže Steva.
„Za vas dvojicu ispičutura, 'oćeš da kažeš? Bože, bože, živo se čudim kako se Živa, onako pijan, ne strovali sa nekog krova dok namešta oluke?“ kaže Mara.
„To je njega majstor naučio da pije dok je učio limarski zanat. Kaže, da bi se pentrao po krovovima, ako nisi mačka, treba da budeš ili lud ili pijan“, objašnjava Steva.
„Pametno“, ruga se Mara, „da bi ostao živ treba da upropastiš zdravlje i d' umreš od pića“.
„Ma ko je umro od pića, ženo, šta pričaš“, buni se Steva.
„Pa, evo ti u komšiluku, ako baš 'oćeš, zar Kole nije umro od pića?“
„Nije“, svađa se Steva, „on je umro zato što su mu otkazali svi organi.“
„Aha, stali tek onako, iz čista mira, da se mal' odmoru“, zvoca Mara opet. „I tvoji će da stanu jednog dana ako nastaviš da ločeš. Eto, već ne možeš ni na pijac!“
„Pa šta se sekiraš, ženo, ostaćeš mlada udovica, ko ti daje“, okreće Steva na šalu. „Mož' posle da biraš momka kog 'oćeš.“
„More, da mi nije deca, bila bi ja udovica i da ti ne umreš“, jetko će Mara. „Neka si ti men' živ i zdrav.“
„Umro ja, ne umro, uglavnom se ti spremi d' ideš ujutru na pijac. Žirin kamion je neispravan pa će d' idete sa Serdarom, on će vas vozi.“
„U što si mi našo jakog frajera! Što ne nađe nekog mlađeg? Serdar ima sigurno preko četres godina.“
„Znam ja koga bi ti“, gunđa Steva. „Ti bi Radomira, al' on nema kamion i ne ide na pijac.“
„Šta si, bre, zapeo Radomir pa Radomir, stalno mi prigovaraš za njega. Da sam bar imala nešto s njim pa 'ajd.“
„Pa možda bi i imala da ga Zorica nije ugrabila.“
„Možda bi se ja i udala za njega, da me ti nisi ugrabio“, jetko će Mara.
„Pa da si imala dva lanca zemlje i ferguson da mu doneseš u miraz, možda bi te i hteo.“
„Jes' njemu treba zemlja, mož' da je kupi kad god 'oće.“
„Idem ja da pogvirim mal' kod Boce, a ti budi spremna d' ideš ujutru sa Serdarom. On će dođe rano d' utovarite robu.“
„Ja d' utovaram robu? A di ćeš ti da budeš?“ buni se Mara.
„Pa dobro i ja ću mal' da pomognem, koliko mogu“, kaže Steva tegleći reči, svestan da nije u redu da mlada žena utovara robu pored njega živog.“
„A ti gledaj da se ne napiješ opet“, prigovara Mara opet, svesna da će joj muž opet doći pijan kao i obično.
***
Kao što je i očekivala, Steva ujutru nije mogao da ustane, niti da se rasani.
„Ajde, čoveče da utovaramo robu!“ pozvala ga je kad je kamion stao ispred hladnjače.
„Utovarajte kako znate, vidiš da ne mogu“, progunđao je mrzovoljno.
Mara se pogledala u ogledalo, uzela tašnu i istrčala do hladnjače. Tamo su već bili čika Žira i Draga Serdar. Dragi su oči zasvetlile ko u mačka kad je ugledao zgodnu mladicu. Iako je bio petnaestak godina stariji od Steve, bio je visok i naočit, iako prosed, i imao je oko za lepu ženu. Odnosio se prema Mari isto kao i prema svim ženama, džentlmenski. Mara se osećala kao kraljica.
„Samo vi gospođo sedite u kabinu i slušajte radio, Žira i ja ćemo to da utovarimo. Je l' ovo što je odvojeno ovde?“
Mara je potvrdila i ušla u kabinu. Radio je bio uključen, radio Beograd 1, nije njena omiljena stanica, al' šta da radi, nije njen kamion.
Primetila je dok su se vozili do Beograda da se Serdar svim silama trudi da je očara i to joj je itekako godilo posle nipodaštavajućeg odnosa njenog vlastitog muža. Videlo se na prvi pogled da je Draga Serdar svetski čovek i da ima manire. Prema svakom se odnosio kulturno i sa uvažavanjem, čak i na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku. Jedino što je takvo njegovo ponašanje bilo nekako uvredljivo, nekako kao da je ismevao osobe sa kojima je opštio, iako to nije činio rečima.
„A gde je to Radomir jutros?“ naglo upita Žira.
Mara pretrnu. Nadala se da se neće setiti Steve i da neće morati ništa da objašnjava.
„Nešto ne može jutros. Ta njegova boles'...“, odgovara Mara crveneći se.
„Možda ga u'vatila promaja sinoć na klupi ispred Bocine prodavnice“, podbada Žira.
„Ja ne znam di je on bio sinoć“, protisnu Mara s mukom, mučeći se da ne zaplače
„Žiro“, javi se Draga, „nemoj da mučiš snajku, šta je ona kriva. Ne mož' ona da mu metne katanac na gušu da ne pije.“
„Znam da ne može“, reče Žira. „Izvini Maro, nisam 'teo da te uvredim, al' čovek ti je đubre. Da on ne izađe ni da te isprati, a zna da neće da te vidi do sutra uveče.“
„Kako do sutra uveče!?“ trže se Mara.
„Pa ne možemo za jedan dan da prodamo ovoliku robu“, reče Žira, moramo d' ostanemo bar do sutra u podne.
„Ju, a di će da spavamo? Kako će mi deca u školu bez mene!“ seti se Mara.
„Deca su ti velika, snaći će se oni“ reče Žira. Koliko godina ima ona starija?“
„Jana ima dvanajs godina, ide u šesti razred, a Vuk u četvrti. Sad su u najgorim godinama, samo se svađaju i biju.“
„Dobro je da je devojčica starija“, javi se Draga. Daj e on stariji, on bi nju kinjio, ovako će ona da brine o njemu.“
„Kinji on nju iako nije stariji, deca su to“.
„Ma biće sve u redu, videćeš“, teši je Žira.
„Biće“, kaže Mara pomirljivo, „samo se bojim da ne iznerviraju Stevu pa da ih istuče; kad se naljuti ne gleda di udara.“
„E, to mu ne valja“, kaže Draga, „roditelj ne treba u ljutnji da tuče decu. Dete treba da bude kažnjeno kad nešto skrivi, ali ako se to radi u ljutnji, to onda nije kazna nego osveta.“
Kako je ovaj čovek pametan, pomisli Mara.
„A je l' imate vi dece?“ osmeli se Mara da upita.
„Moja deca su već velika“, odgovori Draga. „Ćerka studira ekonomiju u Kragujevcu, sin poljoprivredu u Novom Sadu. Nisam 'teo da ih dam u Beograd zato što je Beograd džungla, svačega ima, kriminal i droga na svakom koraku.“
„Ma čuo sam da i u Novom Sadu i Nišu to sve više uzima maha“, javi se Žira.
„Pa šta da radimo?“, kaže Draga. „To je svetski trend. „Kažu da Avganistan i Kolumbija daju kredite seljacima za uzgoj opijuma i kokaina, kao kod nas za nove zasade voća i vinograda. Ljudi žive od toga.“
„Pobogu, pa zar da uzgajaju zlo!?“ čudi se Žira.
„Šta se čudiš, Žiro?“ kaže Draga. „Pa i mi proizvodimo vino i rakiju, zar je to malo zlo?“
„Jeste, ako se preteruje“, kaže Žira. „Ako piješ po jednu dve čašice uz ručak, neće ništa da ti fali, još ćeš da budeš zdraviji.“
„To je tačno“, kaže Draga. „Al' ko jedanput pretera, pa vidi da mu je svet lepši kad je pijan, on 'oće posle i drugi put i tako sve više i više. Isto je i sa drogom. Južnomerički Indijanci su stalno pod dejstvom droge, al' on zna koliko mu treba da mu bude lepo, neće da pretera zato što mu posle muka od toga, k'o ove naše pijanice kad su mamurni. Moj komšija Todor se svaki put zariče da neće više da okusi, al' ne može da izdrži. On se, kaže samo jednom napio i sad samo doliva. Al' on je bar veseo i nikog ne dira.“
Mara je sve vreme samo crvenela od stida prepoznajući u njihovim pričama svog muža Stevu. Znači on se opija da bi mu svet bio lepši? Malo mu je što ima lepu ženu nego 'oće da mu sve bude lepo.
„Pa zar svet ne može da bude lep i bez pića?“ zapita se naglas.
„Lepota je u oku posmatrača, rekao je neki mudrac“, dočeka Draga, „a to znači da lično od čoveka zavisi kakav će da mu bude svet. Ako si ti zlovoljan, onda vidiš zlo svuda oko sebe. Ako si po prirodi veseo, ti ćeš u svemu naći lepotu i razlog za svoje veselje, ne treba ti ni piće niti ikakva droga.“
Tako pričajući nisu ni primetili da već ulaze u Beograd.
„Ti, Drago, znaš da se snađeš na Cvetkovim pijacu?“ pita Žira.
„Nema pijaca u Beogradu na kom nisam bio“, kaže Draga. „Ja doduše, u poslednje vreme nosim robu na Novi Beograd, u blok četr'es pet, al' Cvetkov pijac mi je bio prvi i znam svaku stazu oko njega, ništa se vi ne bojte.“
Draga je veštim manevrisanjem uspeo da uvede kamion u prostor predviđen za parkiranje snabdevača. Zatim su deo robe preneli do ranije zakupljenih tezgi. Mara je prepoznala svoju tezgu kao i susede, ljude koji su svoju robu već smestili, i pozdravila se s njima.
„A 'di vam je Steva?“ pitala je lepa plavušica iz Velike Krsne, mladica po imenu Zorica koja je očijukala sa Stevom. Mara se seti Radomirove 'sestre' Zorice i bol gubitka joj skupi želudac. Nije se više nikada sastala sa Radomirom, niti joj je to padalo na pamet da učini, pogotovo otkako se oženio. Milena možda nije bila lepa, ali je bila dobra i vredna žena. Osim toga, već su imali dvoje dece. Videlo se da njihov sin Goran u svemu liči na Radomira, a i Maja će biti lepa devojka. Često se pitala nije li joj Radomir dao ime Maja po njoj jer je Maja čest nadimak za Mariju.
„Nije mog'o da dođe, ni' mu dobro“, kaže Mara.
Kad su preneli svu robu i smestili na i u tezge Mara upita Dragu:
„A di je vaša roba?“
„Nemam ja grožđe“, odgovori Draga, „ja imam samo voće. Doneo sam pe'šes' gajbi onako usput, tek da nisam džabe dolazio, pa ću prekosutra da ih nosim na Novi Beograd.
„Pa možete da ih stavite kod mene na tezgu“, ponudi Mara.
„Hvala, ja sam već navik'o na Žirinu tezgu. Ostavim kod njega nekoliko gajbi, a resto nosim na Novi Beograd. Al' sad nisam poneo svoju robu jer sam računao da napunim kamion Žirinom i vašom.“
„Pa šta ćete vi da radite, dok mi prodajemo?“ radoznalo upita Mara.
„Malo ću da procunjam po pijacu, imam tu dosta poznanika, malo ću da odem u grad. Ima šta da se radi, neće da mi bude dosadno, ne brinite. Ako 'oćete mogu da vam pomognem da prodajete robu, al' pod jednim uslovom.“
„Kojim?“ upita Mara radoznalo iako joj nije bilo ni na kraj pameti da mu prepusti prodaju.
„Da se ne persiramo“, odgovori Draga. „Malo je teško za sporazumevanje. Ja sam Draga, ti si Mara i šta ima da se vikamo. Je l' može?“
„Može“, složi se Mara.
„Sa'ću ja da se vratim“, reče Draga pa ode u kamion. Za nekoliko minuta se vrati sa belom kuvarskom kapom na glavi, belom konobarskom bluzom i leptir mašnom. Ličio je na konobara.
Mara se nasmeja.
„Kakva je to ujdurma?“ zapita. „Ja sam došla sa vozačem, a ne sa konobarom.“
„Beograđani ne bi voleli da im šofer prodaje grožđe. Na konobare su navikli. Ovako imaju utisak čistoće iako znaju da moraju da peru grožđe pre nego što ga jedu. I ti bi, Maro, trebala da povežeš maramu.“
Mara se seti da je juče prala kosu i da se pogledala u ogledalo kad je pošla; bilo je sve u redu, kosa joj je bila spletena u kike i skupljena pozadi. Ona pipnu punđu.
„Ma sve je u redu, nije ti se rasturila kosa, nego zbog utiska. Marama neće da naškodi tvojoj lepoti, još će da ti istakne oči.“
„Ali će kosu da sakrije“, primeti Mara.
„E to je stvarno šteta“, reče Draga, „al' nešto mora da se žrtvuje.“
Mara izvadi iz tašne belu maramu sa plavim tačkicama i poveza se.
„E, tako!“ uzviknu Draga. „I opet si lepa iako ti se kosa ne vidi.“
„Hvala“, reče Mara iako nije bila sigurna da ima na čemu da mu zahvali. Umeo je tako vešto da upakuje svoje komplimente da je izgedalo da nailaze savim prirodno, neusiljeno i da nisu smišljeni sa ciljem laskanja. Uostalom, znala je da je lepa.
Draga stade za tezgu i rasporedi stvari na njoj. Vagu je stavio bliže sebi. Sigurno ne vidi dobro, pomisli Mara.
„Vidim odlično“, reče Draga kao da je čuo šta je pomislila. „Ali hoću da mi bude na ruku i da kupac vidi koliko je izmereno.“
Vaga je imala okruglu uzdignutu skalu i Draga je tako rasporedio sandučiće sa grožđem da je ne zaklanjaju.
Dođe jedna mlada gospođa, pomno osmotri Dragu, zatim Maru pa tek onda pogleda grožđe.
„Pošto je grožđe, čiko?“ obrati se Dragi.
„Šes' banke“, požuri Mara da joj stavi do znanja da je ona vlasnik. Gospođa ne obrati pažnju.
„Za vas, gospođice, samo šezdeset dinara“, nasmeši se Draga.
„A ako nisam gospođica?“, upita žena.
„E onda je šes' banke k'o što reče moja komšinica“, odgovori Draga.
„A zar vi niste muž i žena?“ upita gospođa radoznalo iako je videla da je Mara dosta mlađa od njega.
„Nismo, ja sam joj zet na šurnjaju“, odgovori Draga šeretski.
Mara umalo ne prasnu u smeh videvši zbunjen izraz ženinog lica dok je pokušavala da odgonetne koja je to vrsta srodstva 'zet na šurnjaju'. Jadna žena, pitaće se otkud meni šurnjaja, mislila je Mara.
Da li se dosetila da je ovo bila šala ili je u glavi povezala srodstvo, ne zna se, uglavnom, godpođa se seti zašto je tu i zatraži kilo grožđa i Draga joj izmeri i naplati; novac stavi u za to predviđenu posudu.
Do podne su prodali sve grožđe koje je bilo na tezgi pa Draga donese još iz kamiona, a vrati prazne sandučiće.
„Jesi li gladna?“, upita je obzirno. „Da ti kupim nešto za jelo? Hoćeš burek, pljeskavicu...“
„Je l' imaju viršle?“ upita Mara.
„Dabome da imaju“, osgovori Draga i ode do kioska pa joj donese viršlu u kifli.
„Ovo ti se zove hot-dog“, reče joj. „Engleska reč, a u doslovnom prevodu znači vruće kuče.“
„Kuku, valjda nisu od kučećeg mesa!“, uzviknu Mara.
„Ma ne boj se, nisu“, uteši je Draga. „U Beogradu ima inspekcije na svakom koraku. Sad ćemo ovako, a za večeru idemo u restoran.“
Mara ga sa strahom pogleda. „U Cerju žene ne idu u restorane i kafane.“
„Ovo je Beograd“, objasni joj Draga. „Nema ko da te vidi. Osim toga, restorani su puni žena.“
„Ako čuje Zora Šandina da sam bila u restoranu, ima da me priča pola Šumadije“, reče Mara ne toliko zabrinuto, rešena da ne vodi računa o tome šta će ko da priča.“
Do večeri prodali su i drugu turu grožđa koja je bila na tezgi.
„Sad možemo da zatvorimo radnju, noću niko ne kupuje“, reče Draga. „Idi u toalet malo se osveži, presvuci se u kamionu, pa da idemo.“
U pijačnom vece u plaćala se usluga dve banke, ali je zato bilo iznenađujuće čisto, a ne k'o u Smederevu na autobuskoj stanici.
Mara se umi i malo dotera, zatim ode u kamion pa iz torbe izvuče suknju koju je ponela ni sama ne zna iz kog razloga, al' eto, sad je dobro došla. Srećom, suknja je bila od takvog materijala da joj nije bilo potrebno peglanje. Gore je obukla široki džemper koji je sama heklala. Iako nije bio gusto ispleten, bio je topao i lepo je isticao njene male i još uvek čvrste grudi.
„Lepo si se skockala“, reče Draga kad je vide. „Pozavideće mi Beograđani na društvu.“
I Draga je izgledao vrlo pristalo. Umesto bele bluze obukao je sako, a umesto kelnerske leptir-mašne stavio je kravatu. Sa njegovom gustom prosedom kosom niko mu ne bi dao više od četrdeset godina.
„Mislim da ni ja neću bolje proći“, uzvrati mu komplimenat.
„Hajdemo“, reče Draga i ispruži desni lakat. Ona ga podlakti i krenuše ka Bulevaru.
„Bulevar je dugačak kao od Bitinca do Cerja, al' valjda ćemo brzo naići na neku kafanu“, reče Draga.
„Ako ništa, bar ćemo malo prošetati“, reče Mara. „Veče je prijatno.“
„Jesi bila nekad ranije u Beogradu?“ upita je Draga.
„Pa dolazila sam na pijac sa Stevom, al' nismo išli u grad, uvek smo se vraćali kući istog dana.“
„Mnogo je veći od Smedereva“, reče Draga.
„I bolje osvetljen“, primeti Mara pokazujući blještava svetla na Bulevaru.
„To zavisi od dela grada koji upoređuješ“ reče Draga. „Nije Smederevo loše osvetljeno. Trg Republike u Smederevu je isto tako dobro osvetljen kao i beogradske Terazije.“
„Nisam nikad bila uveče u Smederevu“, priznade Mara.
„Pa zar nisi išla nekad na korzo, dok si bila devojka?“ upita Draga.
„Nisam ja dugo bila devojka. Udala sam se odmah posle osnovne škole. Nisam bila ni sedamnaestu uzela.“
„ Koliko sad imaš, ako nije tajna?“ upita Draga.
„Na Đurđic ću imati okruglo trideset“, reče Mara.
Draga zastade pa je stručno odmeri od glave do pete.
„Kad tako pustiš kike preko grudi izgledaš kao devojka od dvadeset i dve tri godine“, reče Draga.
Mara se nasmeja.
„Malo si preterao“, reče. „Da si se bar zadržao na dvajs osam, da bude dvojka napred.“
„Možda sam malo preterao“, ogradi se Draga, „ali znam neke devojke od dvadeset tri koje izgledaju starije od tebe“.
„Heh, pa znam i ja“, reče Mara, „ali ne znam zašto je to tako.“
„Ja mislim da su to osobe koje su nezadovoljne sobom, osobe zavidljive, zle i uvek smrknute. Osmeh daje lepotu. Tačno je ono što kažu da lepota iznutra dolazi. Nije lud Miroslav Ilić kad peva „Smej se, smej, uvek se smej“. A kako ti ja izgledam?“
Mara ga pogleda.
„Da nisi sed, niko ti ne bi dao više od trideset pet“, odgovori mu iskreno.
„Pa toliko i imam“, reče Draga ozbiljno.
„Stvarno, koliko imaš?“ upita Mara.
„Četrdeset dve“, odgovori Draga. „Još mal' pa deda“.
Mara se nasmeja.
„Kad sam bila mala, meni su i žene od trideset bile matore, a sad ja imam toliko.“
„Drugo je vreme bilo onda. Ljudi su brže starili, a naročito žene. Žene se tada nisu farbale, sad svaka farba kosu čim počne da sedi. Je l' se ti farbaš?“ upita.
„Ne“, reče Mara , „još nemam sede.“
„To je možda zato što ti je kosa uredno spletena u kike i što ne ideš kod frizera“ zaključi Draga. „Jesi bila nekad kod frizera?“
„Nikad“, odgovor Mara, „Šta ću? Kike znam sama da spletem, sigurno bolje od njih, ako to one uopšte i znaju.“
„Sumnjam da današnje frizerke to uče, to je za njih zastarelo, demode.“
„Kako ti sve to znaš?“ upita Mara.
„Dugo sam živeo“, reče Draga. „A ponešto sam i pročitao pa se nakupi.“
„Upotrebio si jednu francusku reč , pa zato pitam“, objasni Mara.
„A, učio sam francuski u školi, ali tu reč sigurno nisam naučio u školi. Demode je reč koju često upotrebljvaju žene kad govore o modi za nešto što je izašlo iz mode. Sigurno sam čuo na televiziji ili u nekom filmu. Jesi li bila nekad u bioskopu?“
„Jesam kad sam bila mala, kod nas u Domu su ponekad davali filmove. U pravom bioskopu nikad“.
„Šteta što sad nemamo vremena da te vodim“, reče Draga. „A evo restorana“, pokaza na zgradu svu u staklu, osvetljenu, ali sa navučenim zavesama. Ispred nje su rasli kestenovi. „Da vidiš kako je leti ovde lepo. Ispod kestenova drveni stolovi i stolice tronošci, kao da si u nekom seoskom dvorištu. A tako se i zove“, pokaza natpis.
„Restoran AVLIJA“, pisalo je stilizovanom starinskom ćirilicom.
„Pa šta to vredi kad na dva koraka imaju bulevar po kome teče reka vozila“, primeti Mara. „Ne može to da bude uverljiva seoska okolina. Osim toga, u našim avlijama retko rastu kesteni. Videla sam ih samo u crkvenoj porti i kod Pere Milosavljevića. I niko nema staklene kuće.“
„Ma njima je važno samo da malo zamiriše na selo, da se podsete odakle potiču. Znaju oni da na Bulevaru ne mož' da bude seosko dvorište. Al' 'ajd' d' uđemo.“
Draga krete ka ulazu, a Mara za njim držeći ga pod ruku.
„Men' stra'“, reče Mara sa strepnjom.
„Od čega te stra'?“ začudi se Draga.
„Pa... nisam nikad...“
„Ne boj se, to je isto kao kod nas u kafani, samo su ljudi drugi.“
„Ja nisam nikad bila u kafani ni u Cerju“, reče Mara odjednom.
Dragi odjednom bi žao ove seljančice koja se udala još iz škole takoreći, i nije imala pojma o svetu i životu.
„Nije to ništa strašno“, reče joj. „Imala si ti mnogo opasnije stvari u životu. Pre nego što si se porodila prvi put ti se nikad nisi porađala je l' tako, a ipak si uspela da se porodiš.“
„Al' bili su tu doktor i babica, bolničarke...“, poče Mara.
„I sad imaš doktora“, lupi se Draga po grudima, „a kelneri su bolničarke. Zato ne boj se! Nasmeši se i hajdemo unutra. Znaš da niko nije tako lep kao ti kad se smešiš.“
„I niko ne ume tako da laska ženama kao Draga Serdar iz Bitinca“, uzvrati Mara.
„Nije ovo laskanje“, reče Draga kad su ušli u predvorje i našli se ispred velikog ogledala. „Pogledaj se pa se uveri da je istina!“
Mara se nasmeši i na obrazima joj se ukazaše jamice kao i uvek.
U prostranoj sali dočeka ih konobar sa leptir mašnom, samo mu sako nije bio bele nego plave boje. Mara se opet nasmeja.
„Liči na tebe od pre pola sata“, reče.
„Samo što je mnogo mlađi i nije sed“, složi se Draga.
„Želite li da večerate?“ upita ih konobar.
Prostor za obedovanje bio je izdvojen rešetkastom ogradom i saksijama sa cvećem i konobar ih povede tamo. Odvede ih do stola koji se nalazio najbliže prozoru na kome su bile navučene zavese.
Šta ću pored prozora ako ne mogu da gledam kroz njega, mislila je Mara u sebi.
Na stolu je već bio postavljen pribor za jelo, a tu su bili i jelovnik i vinska karta.
Kad sedoše Draga joj pruži jelovnik.
„Izaberi nam šta ti voliš“, reče.
Mara se snebivala; pogledala je jelovnik ovlaš i vratila mu. „Ti to bolje znaš“, reče, „ja nikad nisam bila u restoranu.“
„Dobro. Nemoj posle da kažeš da ti se ne sviđa jelo. A koje ćemo vino, crno ili belo?“
„Koje ti voliš, meni je svejedno“, odgovori.
Konobar dođe i upita: „Jeste li se odlučili?“
„Donesite nam smederevku i dve čaše, molim vas, dok se mi dogovorimo. Ali nek bude dobro hladna“, reče Draga.
„Sva vina su hladna“, uzvrati konobar i ode.
Draga opet pruži jelovnik Mari.
„Reci mi šta želiš da naručim“, reče skoro zapovedničkim glasom.
Mara razgleda jelovnik. „Ja bih pihtije“, reče, „nisam ih jela od Bogojavljenja“.
„Može“, složi se Draga, „al' to je predjelo, a šta ćemo za jelo?“
Mara oseti da je pogrešila pa mu vrati jelovnik. „Izaberi ti“, reče. „Šta god poručiš biće dobro.“
Konobar je došao, otvorio bocu i sipao im vino.
„Izvol'te“, reče očekujući.
„Donesite nam beli sir, proju, papričice u ulju, zatim pihtije i dve bečke šnicle, manje“, poruči Draga.
„Hoćete li po pola šnicle?“ predusretljivo će konobar. „Znači beli sir, proju, papričice u ulju, pihtije i po pola bečke“.
„Tako je“, potvrdi Draga i podiže čašu. „Živeli!“
„Piješ vino pre jela“, primeti Mara.
„Da“, potvrdi Draga. „Rakiju ne volim. Pijem vino i pre i posle jela. Mislim da je tako mnogo zdravije. Probaj i ti.“
„Meni je smederevka kisela“, ustezala se Mara.
„Jeste, ako nije hladna“, potvrdi Draga. „I ja sam tako mislio dok jednom, u vozu, nisam upoznao jednog čoveka iz Tuzle. Kad je čuo da sam iz Smedereva, bio je pun hvale za naša vina, smederevku posebno. Tad sam saznao da smederevka i bela vina uopšte treba da budu hladna, Tek tada imaju svoj pravi buke.“
Mara prinese čašu ustima i otpi dobar gutljaj.
„Lepo je“, primeti ona. „Nekako osvežava“.
„Nego šta“, potvrdi Draga. „Znaš li da je od smedervske loze nastalo jedno od najpoznatijih svetskih vina, čuveni tokajac?“
„Nisam ni čula za tokajac“, priznade Mara.
„To je čuveno mađarsko vino nastalo od loze koju su Brankovići preneli u Ugarsku posle pada Smedereva. Inače, smederevka je najbolje vino za pravljenje penušavog vina, osim šampanjca.“
Mara je upijala svaku njegovu reč i divila mu se što tako sve zna i o svemu ima svoje mišljenje.
Konobar je doneo predjelo i ređao tanjire po stolu. Mari je bilo neugodno što ona, koja je navikla da postavlja jelo i raspoređuje tanjire, sad sedi mirno i čeka da je drugi usluži, kao gotovanka.
Proja je bila mala i okrugla, u obliku kolača.
„Ja sam mislila, kad si rekao proja, da će da nam donesu tepsiju proje i brinula se kako ćemo sve to da pojedemo“, reče Mara.
„Ima sad specijalna posuda, nije plek zato što je od keramike, nešto kao modlice, za proju“, objasni joj Draga. Samo zabrčeš kukuruzno brašno kao što radiš za prasiće, staviš i ostalo što ide u proju, razliješ u modlice i pečeš. Zgodno je što posle ne moraš da sečeš proju. Svako uzme po jedno ili dva parčeta, koliko mu treba.“
„Pa to je praktično“, reče Mara. „A mi pečemo po veliku tepsiju, pa nam ostane i posle bacamo svinjama.“
„Nego, 'ajd' da mi popijemo još malo vinca pa da prezalogajimo“, reče Draga pa naže čašu, a Mara pođe njegvim stopama.
„Kako je lepo vino!“ ote se Mari pošto je potegla dobar gutljaj.
„Uzmi malo sira i papričice pa će da bude još lepše“, ponuka je Draga.
„Smrdećemo na beli luk posle“, namršti se Mara.
„Pa šta“, pobuni se Draga. „Ja volim beli luk, a kome smeta neka se skloni od mene.
„Volim i ja“, reče Mara, „al' šta će nam kažu ovi drugi?“
„Koji drugi?“ upita Draga. „Verovatno te druge nećemo danas ni da vidimo, već je devet sati.“
Mara pogleda na ručni sat.
„Iju, kad pre ovoliko sati“, začudi se.
„Pa šta nas briga koliko je sati, nigde ne kasnimo. Važno je da ujutru budemo kod tezge“, reče Draga.
„Ma znam, al' mi čudno kako vreme brzo prolazi“, reče Mara.
„Je l' bi mogla sad nešto slatko?“ upita Draga kad su pojeli šnicle.
„Ijooj, baš sam se dobro najela, al bi' mogla parče savijače sa višnjama“, odgovori Mara.
Draga dade znak konobaru i ovaj dođe.
„Dva parčeta pite sa višnjama, molim“, poruči Draga.
„Lepa im je pita“, primeti Mara kad je probala. „Al' ne mož' da bude kao prava. Vidi se da je od kupovnih kora.
„Normalno da je od kupovih“, reče Draga. „U Beogradu danas čak ni babe više ne razvijaju kore nego ih kupuju.“
„Al' smo se naranili k'o prasići!“ reče Mara. „Al' zaboravili smo na čika Žiru. Gde li je on?“
„Ne brini ti za njega“, reče Draga nasmejavši se. „Ima on tu jednu svoju prijateljicu kod koje ide na konak i... na ostalo“, dodade značajno tako da Mara pocrvene.
„Gde ćemo mi sad?“ upita Mara kad izađoše iz Avlije.
„Idemo da se malo prošetamo do Tašmajdana da nam se slegne večera pa ćemo i mi na spavanje“, odgovori Draga.
„A gde ćemo da spavamo?“ trže se Mara.
„Pa zar nisi videla da imam ležaj u kamionu, iza sedišta?“ čudio se Draga jer žene obično prvo to primete.
Mara odmahnu glavom.
„Imam i dušek, vojni, kupio sam ga u '22. decembru', i jastuk i dva ćebeta. Ti spavaj na ležaju, a ja ću napred na sedištima.“
Mara odahnu. Primetila je ona da iza sedišta ima neki prostor, ali su po njemu bile razbacane novine i odeća koju su oni tokom dana skinuli jer je danju bilo toplo; sad je bilo sveže, ali ne previše hladno, trajaće babje leto bar još desetak dana.
Draga je pomagao Mari da se popneu kamion. Morao je da je prihvati za zadnjicu.
„Imaš najbolju guzu koju sam ikad držao u rukama“, reče otvoreno i iskreno.
Mari se dopao i komplimenat i njegova iskrenost.
„Ti ne obilaziš okolo naokolo nego – što na um, to na drum“, primeti ona. „Sviđa mi se to.“
„Šta ima da obilazim, odrasli smo ljudi oboje, imamo decu, nismo neuki. Osim toga, ti si veoma lepa žena i siguran sam da to znaš“, objašnjavao je Draga grleći je i pipkajući svukud po telu dok je smeštao na ležaj.
Mara nije bila sa muškarcem već dosta dugo. Stevi to nije padalo na pamet, a Radomira nije htela posle Zorice i, naročito, otkad se oženio. Osim toga, bilo je skoro neizvodljivo spavati s nekim koga tako retko viđaš.
I Draga nije previše često spavao sa svojom ženom. Zato je sada Maru prigrlio kao dar sa neba. Poljubio ju je muški pravo u usta. Ona se prvo malo opirala kao i svaka žena prvi put sa nekim muškarcem, a onda je popustila. Draga joj je skidao deo po deo odeće nežno i pažljivo, da je ne povredi, kao da ljušti narandžu. Ljubio je svuda po telu ne ustežući se. Steva joj to nikad nije činio, a Radomir... „Rajo moj!“ uzviknu Mara i prigrli čvršće Dragu. Vihor požude ih zahvati i oni se prepustiše.
Kad se ujutru probudila, Mara na bledom svetlu praskozorja vide gde se nalazi i šta je učinila. Bilo je neizbežno, pomisli i spusti glavu na Dragino rame. On se promeškolji i nežno je pomilova po kosi. Ona mu poljubi brkove.
„Je l' me voliš?“ upita ga.
On je pogleda nekim čudnim, nepoznatim pogledom.
„Moja žena kaže da ja volim samo sebe“, odgovori on. „I ja mislim da je u pravu.“
Mara se pokunji.
„Ali sviđaš mi se“, dodade Draga i pljesnu je po guzi.
Ona se razdragano nasmeja i ugrize ga za rame.
Posle ovoga Draga Serdar je postao čest gost u Stevinoj kući. Steva ga je smatrao za najboljeg prijatelja i kovao ga u zvezde jer više nije morao da ide na pijac, sve su pijačne poslove završavali Mara i Draga zajedno.
Negde oko Petkovice, Draga je sedeo kod Mare u dnevnom boravku i gledao je kako priprema kafu. Steva je izašao u dvorište jer ga je pozvao neki sused. Draga pogleda kroz prozor i učini mu se poznat čovek koji sa Stevom ode u hangar gde su stajale alatke. Dragi se odmah učinio poznat.
„Ko je ono?“ upita naglo.
„Radomir Tutić, naš sused“, odgovori Mara nehajno. „Onaj zidar, sigurno si čuo.“
Draga se smrači i klimnu glavom. Prepoznao je u njemu mladića koji ga je pre desetak godina tukao u kafani „Na raskršću“.
Glava sedma: BLjUZGAVICA
Jesen 1996.
Već više od dvadeset dana se sunce ne pojavljuje. Po Cerju je popala gusta magla iz koje padaju zrna snega. Nije mraz, ali je hladno. To je ona najgora vrsta hladnoće koja ti se uvlači u kosti i, čini ti se, prodire do dna duše i steže je.
Radomir je otišao u prodavnicu kod Mome da nađe nekog radnika za sutra da mu pomogne da lepe pločice u kući koju je letos sazidao u Landolu. Još da polepi te pločice i građevinski radovi su završeni.
Našao je sinovca Daneta Milinkovog. Otac mu je na radu u Austriji, a on ovde zaludniči i troši pare koje mu otac šalje; neka i on nešto zaradi. Pogodili su se da mu plati punu nadnicu za rad od deset do pet i to unutra. Sad se ni poljoprivrednim radnicima ne plaća toliko iako rade napolju dok im sneg pada za vrat. Popili su litar jagodinske ružice, pitkog crvenog vina, i zamezili malo dimljene domaće kobasice. Moraš da se ispružiš ako 'oćeš radnika, naviklo to da džabolebari, moraš nekako da ga pridobiješ. Samo da ne počne da krade k'o njegov imenjak Dane Mićin, misli Radomir, krivo mu što mu takvi brukaju familiju. A nisu deca kriva, nego stariji uvatili šandrc po raznim austrijama, švajcarskama, švedskama, zinulo im dupe za pare, a decu pustili da se sami vaspitavaju.
Po asvaltu se uhvatio sloj napadalog snega koji se topi i meša sa prljavštinom koju navlače traktori i druga vozila iz neasvaltiranih sokaka. Ponekad naiđe neko vozilo pršteći žitko blato točkovima. Radomir i Dane su sišli u šanac da se što više udalje od vozila koja prolaze.
Nailazi veliki kamion-hladnjača. To je Draga Serdar iz Bitinca koga već neko vreme redovno viđaju u Cerju.
„Ovaj kao da se odomaćio kod nas, malo malo pa je tu“, reče Radomir.
„Izgleda da kreše ovu Stevinu... Maru“, reče Dane.
„Misliš?“ Radomira kao da nešti štrecnu.
„Pa to već i vrapci znaju“, ladno će Dane.
„Ej, je l' možeš ti da mi javiš kad bude kod nje, da mu ja smestim čiviju“, zamoli Radomir Daneta. „Samo dođi kod mene i kaži 'čivija', ne mora Milena da zna o čemu se radi.“
Iako nikad nije uspeo da zavoli Milenu kao Maru, ipak nije želeo da je povredi, jer je ona majka njegove dece.
Kamion im se sve bliže približava pršteći blato naokolo, a Draga sedi za volanom i ceri se. Priterao je kamion do same ivice puta pored šanca kojim idu Radomir i Dane. Žitka smesa zemlje i snega ispod točkova zapljusne ih i oni su u trenutku kaljavi. Sad mogu da izađu iz šanca svejedno im je da li će biti još kaljaviji.
Dane psuje sve po spisku, Radomir ćuti i pućka cigaretu koja mu po običaju visi iz ugla usta.
„Javiću ti čim vidim da je došao“, kaže Dane. „On obično ostavi kola ovde na Dragetovu ćupriju, zna da je Dragi u Austriji i da kola nikom ne smetaju.“
Radomir osmotri Dragetovu ćupriju. Pored ograde su naslagani drveni trupci koje je neko njegovom Mići izrezao motornom testerom, a sad nema ko da mu iscepka.
„Aha!“ uzvikuje Radomir. „Već znam šta ću mu uradim“.
„Šta?“ nestrpljivo će Dane.
„Polako, sinovac, videćeš kako će čiča da mu smesti“, kaže Radomir.
U subotu rano uveče Radomir i Milena sedeli su i večerali kad je Dane došao.
Radomir se odmah setio.
„Je l' čivija?“, upita.
„Čivija“, potvrdi Dane.
„Dobro, sedi s nama da večeramo pa ćemo posle.“
Dane sede. Nije se ustezao, već je više puta bio njihov gost. Mileni je bilo žao što mu roditelji nisu tu pa se trudila da mu to nekako nadoknadi šaljući mu ponekad neki specijalitet iz svoje kuhinje.
Radomir mu nasu vino i pruži mu čašu.
„Ajde, sinovac, da si mi živ i zdrav!“ nazdravi kucnuvši se s njim.
„Živeli!“ prihvati Dane i naže čašu. „Oho, lepo ti ovo vino, od čega je?“
„Smederevka i lisičina“, odgovori Radomir. „Smederevka mu dala buke, a lisičina blagost“.
„A od čega je ovako crveno?“ upita Dane znajući da i smederevka i lisičina daju belo vino.
„A, pa od prokupca“, odgovori Radomir. „Al' samo malo, koliko da mu da boju.“
„Lepo!“, reče Dane oduševljeno pa iskapi čašu i prihvati se jela. Nije bio nešto posebno gladan, ali je retko imao priliku da jede kašikom jer nije imao ko da mu kuva, baba Mica je umrla još pretprošle godine, a on nikako nije uspevao da dobije vizu da i on ode u Austriju, a nije mu se ni išlo, tamo mora da se radi, a on još nije ni školu završio, znači, biće fizički radnik.
„Uzmi savijaču, Dane“, ponuka ga Milena kad je ispraznio tanjir sa graškom.
„Oću, fala“, reče Dane pa uze parče savijače sa sirom.
Radomir mu opet napuni čašu. „Polako ti, nemoj da žuriš“, reče mu. „Kad završiš s jelom dođi kod mene u garažu da ti dam onaj ključ.“
Dane klimnu glavom. „Važi.“
Radomir ode u garažu i uze okasti ključ za odvijanje zavrtanja na felnama. Kad je Dane ušao u garažu on mu pruži ključ.
„Znaš da rukuješ sa ovim?“ upita ga.
Dane klimnu glavom.
„Snaći ću se“, reče.
Serdarov mercedes je zaista bio parkiran ispred ulaza u Dragetovu avliju kako je Dane i rekao.
Radomor je bio ozbiljan.
„Sinovac, sad me slušaj“, reče. „Ja ću da podignem auto, a ti uzmi jedan trupac pa podmetni ispod umesto dizalice. Skinućemo mu točkove.“
„Pa kako će posle kući?“ pita Dane zblanuto.
„I to me zabole, neka ide peške“, reče Radomir pa se saže i podiže prednji levi deo kola. Dane donese trupac i podbaci ispod, zatim odvijačem odvrnu zavrtnje, skinu felnu, a zatim i točak.
„Di ću s ovim?“ upita.
„Ostavi mu tu, nek ima čime da se zanima kad izađe od svoje drage.“
Dane se zacereka.
„Imaće dosta posla“, reče.
„Pa sad, to mu je“, reče Radomir. „Drugi put neka pazi na pešake kad vozi po bljuzgavici.“
U praskozorje te iste noći Radomir je uzeo traktor i naišao pored Drage koji se, onako skockan mučio da namesti točkove na svom merdži. Kad je čuo traktor, uspravio se i stao pored ivice puta očekujući pomoć. Radomir se nije zaustavio, dodao je gas i video kako točkovi traktora bacaju blato po Draginom odelu. I licu.
***
„Ako hoćete da vam budem prijatelj, onda ovoga“, Draga je pokazao na Radomira koji je u tom trenutku prikačinjao Stevin automizer za svoj traktor, „neću više da vidim u vašoj avliji.“
Steva je zbunjeno trepuckao gledajući ogorčenog Dragu.
„Pa kako... On nam je najbolji komšija“.
„Ako ti je on najbolji komšija, neka ti on nosi robu na pijac“, bio je Draga neumoljiv. „Biraj, ili on ili ja.“
„Pa doobro“, zatezao je Steva, „ću mu kažem da više ne dolazi“.
Stevi je bilo žao da samo tako otkači Radomira, ali, otkako mu Draga nosi robu na pijac, on nema nikakvih briga oko toga; morao je da prihvati njegove uslove.
Doveče, dok su gledali televiziju, Steva reče Mari:
„Maro, oćeš ti da kažeš Raji da više ne dolazi kod nas, Draga se ljuti?“
„Ma taman posla!“ trže se Mara. „Nije on moj komšija nego tvoj, bio ti je komšija još pre nego što si me doveo.“
Steva je morao da prizna da je to tačno. Sutradan je prišao Radomiru u selu i rekao mu, izvinjavajući se:
„Ej, Rajo, moram nešto da ti kažem, al' nemo' da se ljutiš.“
„Kaži, Stevo“, dočeka Radomir dobrodušno.
„Draga se jutros naljutio kad te vid'o kod men' u avliji, Nemo' više da dolaziš kad je on tu, znaš da zavisimo od njega.“
Radomir sažaljivo pogleda ovu karikaturu od čoveka.
„Dobro, neću više da dolazim“, reče pitajući se u kojoj je meri to i Marino maslo.
***
Draga se, po običaju, rastao od Mare u zoru. Išao je po uklizanom asvaltu raskrečenih nogu, pazeći da se ne oklizne. Led na asvaltu je bio prekriven tankim slojem jutrošnjeg snega što je dodatno otežavalo kretanje. Nekako je uspeo da dođe do svog merdže i izvadio ključeve iz džepa sa namerom da ga otključa kad ga neko zaskoči i za tili čas mu konopcem veza ruke na leđima. Neko je prilazio vukući saonice. Rasdomir ga poleže na saonice potrbuške i priveza ga za njih kao vreću.
„Vozi ga u podrum!“ reče Radomir Danetu.
Kosi prilaz podrumskim vratima je takođe bio poleđen i Draga se pobojao da ne lupi glavom u vrata, ali Dane je na vreme iskosio sanke tako da je klizanje prestalo. Otvorio je vrata koja nisu bila zaključana i uvezao sanke na beton u predvorju podruma.
Ovo je neka nova kuća, pomisli Draga pitajući se čija je.
„Ovo je moja kuća“, obavesti ga Dane. „Sad si moj gost; hoću da ti zahvalim što si me onomad isprsk'o blatom.
Draga zausti da kaže da su mu već zahvalili kad su mu poskidali točkove, ali primi iznenadni udarac preko usta.
„Pazi, nemoj da ga raskrvaviš“, začu se neki glas i na ulazu se pojavi Radomir Tutić. „Osetljiv je kad mu se umaže kicoško odelo. Ali i ja sam osetljiv kad mi neki uljez ograničava kretanje u mom rođenom komšiluku“, podiže glas Radomir i zavali Dragi šamar ne izmahujući rukom, samo iz lakta, od koga se Draga umalo ne preturi.
„Jes' ti zaboravio kako ja udaram? Nije to bilo odavno, pre samo dvajs devet godina. Eve, da te podsetim!“
I Radomir mu zavali još jedan šamar od koga se Draga svali na hrapavi beton jedva nekako uspevajući da ne izgrebe lice.
Radomir uze stolicu i sede naspram Drage prekrštenih ruku.
„Dobro, bre, Serdare, jes' ti lud čovek. Otkud tebi pravo da meni zabranjuješ da idem kod mog komšije?“
Draga ga smireno pogleda.
„Nisam ja tebi ništa zabranio, niti mogu. Steva je moj prijatelj i od njega imam pravo da tražim šta god oću.“
„Ucenjuješ bolesnog čoveka. Kako te, bre, nije sramota?“
„Gledaj ti svoja posla, ja tebe ništa ne diram“, odreza Serdar.
„A, je l' tako!“ uzviknu Radomir. „Dane, skini mu gaće i donesi bič!“
Draga preblede.
„Tutiću, upozoravam te, pazi šta radiš! Ne znaš s kim si se uhvatio.
„Meni se čini da ti ne znaš. Sa'ćeš da vidiš.“
Dođe Dane noseći bič.Radomir dohvati Dragu za ramena držeći ga za gornji deo tela.
„Ja ću da ga držim, a ti mu svlači pantalone!“ zapovedi Radomir.
„Ej, ljudi, nemojte, bre, nije ovo tursko vreme“, pokušavao je Draga da ih urazumi.
„Kad mi se izviniš i kažeš Stevi da si se samo šalio, možemo da razgovaramo“, bio je Radomir neumoljiv.
„Ček' bre, pa kako misliš, da pljujem pa da ližem...“, pokušavao je Draga.
„E, pa onda liži masnice od biča!“ uzviknu Radomir i ošinu ga po golim listovima.
Nakon dva sata, pošto su Dragi namazali masnice od biča Jekodermom, odneli su ga u njegov auto i odvezli u Bitinac. Kola su ostavili u sokaku ispred njegove kapije i vratili se u Cerje prvim jutarnjim autobusom koji ide iz Smedereva za Alugu u četiri sata.
Glava osma: OSUĐENIK
Proleće 2006.
Ne bi se moglo reći da je Dragi prijao život u zatvoru. Bilo je monotono i dosadno kao u vojsci. Svaki dan isto: ustajanje, spremanje kreveta, brijanje, doručak, zanimanje. Pa bar da su osuđenici različito odeveni, nego svi u istoj prugastoj odeći. Draga je u svojoj mašti već zamislio reformu zatvora. Osuđenici treba da imaju različitu odeću prema delu za koje su osuđeni. Najveći broj ih je bio zbog tuče. Njima treba dati uniforme sa crvenim prugama, da se odmah vidi da su opasni. Isto takve, ali sa crnim okovratnikom, treba dati ubicama. Lopovima, falsifikatorima i proneveriteljima treba dati plave, oni su aristokratija. Silovateljima treba dati ljubičaste, zbog boje koja u korenu svoje latinske reči ima nasilje.
Osuđenici su bili uglavnom gradski gilipteri sa kojima Draga nije imao ništa zajedničko tako da nije imao s kime da se druži. Nije bilo nikoga iz Bitinca, Cerja ili Aluge što nije ni očekivao. Najviše se zbližio sa Miletom Novakovićem iz Laznice, nekog sela između Bora i Žagubice. Mile je bio Vlah, ali je bio školovan i odlično je govorio srpski. Voleo je knjige i čitao je kad god je mogao. U biblioteci su se i upoznali. Ispostavilo se da obojica vole vestern romane. Kako u biblioteci nije bilo onih koji se kupuju na kiosku, morali su da potraže nešto blisko tome. Mile mu je otkrio pisca po imenu Zen Grej. Njegovi romani su bili čak i bolji od onih na kiosku, bili su nekako čovečniji, bliži životu. Naročito su ga oduševljavali opisi prirode, ono što je ranije u knjigama uvek preskakao.#
Kad je pročitao sve što je od Zen Greja bilo u biblioteci, bibliotekar mu je ponudio „Kožnu čarapu“ Džejmsa Olivera Kupera. To nisu bili vesterni na kakve je navikao, ali je tema bila približno ista.
Draga je i ranije voleo da čita koliko mu je vreme dozvoljavalo, uglavnom kaubojske i detektivske romane, one sa kioska, ali u biblioteku ili knjižaru nikad ranije nije ušao. Sad je čitao iz potrebe da pobegne od zatvorske i svoje unutrašnje stvarnosti.
Ne bi se moglo reći da je Dragu mučila savest što je ubio Radomira. Ne, on je želeo da ga ubije, naročito posle podruma, ne toliko zbog bola koliko zbog poniženja. Zato je i poneo pištolj, ali je očekivao da će samo da ga zaplaši, ali, nakon prvog pucnja više nije mogao da stane. Sa zadovoljstvom je posle otišao u policijsku stanicu u Kolare, stavio pištolj pred dežurnog i priznao da je ubio 'onu džukelu iz Cerja'.Posle je advokat uzalud pokušavao da promeni kvalifikaciju dela iz ubistvo sa predumišljajem u ubistvo u nužnoj odbrani; sve što je Draga rekao na sudu išlo je u prilog tužbi za ubistvo sa predumišljajem, a naročito što je u povratku iz Beograda svratio kući da uzme pištolj. To je Draga sam izjavio iako ga je branilac upozoravao da to ne sme nikako da kaže. Ipak, tužilac je bio tako vešt u ispitivanju da je to nekako samo izašlo na videlo. „Da, svratio sam da uzmem pištolj jer sam znao da ću možda da naletim na Radomira, pa da imam da se odbranim“, izjavio je. Iako je naglasio da je hteo da se odbrani, ova izjava je, izgleda potkrepila optužnicu za ubistvo sa predumišljajem, a odbrana je uzeta u obzir kao olakšavajuća okolnost tako da je osuđen na samo petnaest godina.
Kad je to ispričao Dragiši, ovaj se nasmejao.
„Ja sam skoro za istu stvar dobio samo dvanaest.“
„Kako?“ upita Draga.
„Igrali smo poker. Moj suigrač, inače bivši teča, kome je, pored pokera, hobi još i da se ženi bar na svaka tri meseca, optužio me da varam i potegao pištolj. Hteo je da me ubije zato što sam bio s njegovom novom ženom.“
„I?“ nestrpljivo će Draga.
„Pa kakav bih ja bio kockar kad ne bih imao keca u rukavu. Znao sam da želi da me ubije zato sam već imao pištolj u ruci kad je on potegao. Ali, pustio sam ga da on prvi puca, inače bi on sad bio u zatvoru, a ja ispod zemlje. Izmaknuo sam se, tako da me samo okrznulo po levom ramenu. U sledećem trenutku je on već klizio sa stolice“, pričao je Mile Vla' zadovoljan što najzad ima slušaoca koji nema gde da žuri.
Mile je bio kicoš, ali nije imao brkove kao Draga. Ne, bio je ćosav, a ni fizički nije bio ništa posebno. Bio je srednje visine, tanak i vižljast. Njegovo kicošenje se sastojalo u tome što je voleo da nosi svilene marame oko vrata, i zimi i leti, bilo kao šal ili vezane u obliku kravate. Nežan i milog osmeha izgledao je kao dečačić kome je potrebna majčinska briga. Mnoge žene, pa makar bile i sasvim mlade vole takve tipove, zato se i igraju lutkama, znao je Draga. Morao je da prizna da je, družeći se sa Miletom, i sam dobio taj majčinski instikt. Mile je umeo da se dopadne, kad ga vidi onako milog niko ne bi ne bi mogao da poveruje da je ubio čoveka.
„A zašto tebe zovu Vla'?“ pitao je Draga.
„Pa zato što sam Vlah, kao što si ti Srbin, Mika Ciganin, Ćerim Šiptar...“ stao je Mile da objašnjava.
„Čekaj, vi niste Rumuni?“
„Ne“, odlučno odgovori Mile, „jezik nam je sličan rumunskom, ali nije standardizovan pa zato nije u zvaničnoj upotrebi kao rumunski ili mađarski. Izjašnjavali smo se kao Srbi ranije, ali ne znam šta se sad promenilo, uglavnom posle raspada Jugoslavije čak ni Srbi neće da budu Srbi, pa onda nije čudo što neće ni Vlasi. Sloba je kriv što se zaigrao a nije imao keca u rukavu. Što bi rekli Piroćanci 'ne se odi so gol tur na panađur'.
„U pravu si“, reče Draga. „Al' evo ti prilika da ti postaneš vlaški Vuk Karadžić. Imaš sad vremena da standardizuješ vlaški jezik pa da i vaša deca uče školu na svom jeziku“.
„Razmišljao sam već o tome“, reče Mile. „Ima samo jedan mali problem. Nemam uzorke za analizu. Vuk je skupljao narodne umotvorine, one su mu bile uzorci za analizu. Iz njih je izvodio jezička pravila. A šta ja da radim? Da prikupljam zatvorske umotvorine?
„Pa valjda znaš neku narodnu priču?“
„Znam ih dosta, pričala mi baba Rumena kad sam bio mali. Stvar je u tome što ne znam da li su to vlaške priče ili srpske priče na vlaškom. Uglavnom su to iste priče.“
Jednom su zajedno čekali hranu ispred kuhinjskog šaltera. Uzeli su escajg i salatu i došli do šaltera na kome se sipa jelo. Za ručak je bio krompir paprikaš, jelo prazno ako u njemu nema mesa. Iza šaltera je stajao neki grmalj, osuđenik kome je dodeljena dužnost da deli hranu. Bio je i visok i širok, a ciničan, podsmešljiv pogled mu nije silazio s lica. Kad je Draga došao na red, grmalj ga je pogledao i nasmešio se. Usuo mu je jelo, ali meso nije.
„A meso?“ upita Draga.
„Nema za teb' mesa“, odreza grmalj.
„Zašto?“ upita Draga.
„Zato što si mi ubio ujaka, Serdare“, zareža grmalj.
„Kog ujaka?“ promuca Draga tek sad primećujući u grmaljevom govoru primese zavičajnog govora.
„Znaš ti kog“, reče grmalj. „Moja baba je od Tutića. Tako da znaš da si od danas na dijeti, sve dok sam ja ovde.“
„Mogli bi o tome da porazgovaramo u Cerju, kad izađemo“, pokuša Draga.
„Može, ko bude živ“, odgovori grmalj smejući se.
Mile munu Dragu krišom u rebra i povuče ga prema stolu.
„Ne kači se s njim!“ rekao je Dragi kad su seli za sto.
„Ko je ova budala?“ upita Draga.
„Već sam se raspitao“, odgovori Mile. „Iz tvog je kraja. Zovu ga Francuz. Osuđen je zbog tuče i nanošenja teških telesnih povreda, izvalio je čoveku vilicu. Zar ga ne poznaješ?“
„Ne, očigledno je bar dvadeset godina mlađi od mene“, odgovori Draga.
„Znači moguće je da je sestrić tog tvog...?“
„Nije, Radomir nije imao sestara, ima samo dva starija brata. Jedino iz šire familije.“
„Pa to je on i rekao, čoni mi se.“
„Ali, i da jeste, nema on to pravo“, nervirao se Draga. „Ja sam za svoj zločin već kažnjen.“
„Nemoj da se nerviraš“, smirivao ga je Mile, „zna on to, al' 'oće da te zajebava. Ko zna da l' je i poznavao tog svog navodnog ujaka.“
„Ma jeste, nije Cerje veliko selo.“
„Iako nije, uzmi u obzir generacijsku razliku. Je l' ti poznaješ brata od strica tvoje mame?“
Draga odmahnu glavom. Da, sigurno hoće samo da me zajebava, pomisli Draga.
„I šta ja sad da radim?“ upita Draga samog sebe kad sedoše za sto. „Da držim dijetu idućih deset godina?“
„Nećeš“, reče Mile i zameni tanjire. „Osim toga, on izlazi za godinu dana, a ti pazi da mu ne produžiš boravak. Strpi se!“
„Čekaj!“ povika Draga. „Šta sad ovo znači?“ pokaza na tanjire.
„Ja sam vegeterajinac“, objasni Mile.
„Sigurno?“ upita Draga.
„Sigurno“, potvrdi Mile. „Nama Vlasima meso ne znači mnogo ako ima sira, a tu su i pasulj i bob.“
„Ovde nema boba“, dočeka Draga.
„Znam, i to je zaista šteta. Jes' ti nekad jeo bob?“
„Jesam, kad sam bio mali, sećam se da ga je baba Lena kuvala. Odavno ga nisam video.“
„Slabo se sad gaji. Grašak i pasulj su mnogo lakši za spremanje, al' to nije isto.“
„Mnogo šta smo mi zanemarili“, sleže Draga ramenima. „Da nam je knjaz Miloš da nam naredi šta treba da gajimo, pa dvajs pet po turu ko ne sluša.“
„Eto, i tu je priliku Sloba propustio, ne samo keca u rukavu“, dočeka Mile. „Ako je iko mogao da nam zavede red, on je mogao.“
„Čini mi se da si ti bio Slobin pristalica?“ primeti Draga.
„Priznajem“, reče Mile, „jesam dok nije počeo rat, al' čim sam video da ljudi ginu, a da mi nemamo vojsku sa kojom možemo da pobedimo i, naročito kad je počela ona inflacija, otreznio sam se.
„E, bilo bi dobro da se i on otreznio na vreme, a ne da nas onoliko unazadi. Kad mi sad da stignemo Slovence, a osamdesetdevete smo ih krivili da nam uzimaju voće i grožđe. Zato sad nemamo kome da prodamo.“
„Ćuti, Makedonija nije imala rat kao mi, pa opet kaska za nama.“
„Svi smo mi isti. Ne poštujemo ni sami sbe ni jedni druge“, kaže Draga. „Zato nam tako ide.“
Ostali su sami u trpezariji. Branče Francuz kupi upotrebljene tanjire. Obilazi oko njih kao kobac.
„Ajde vas dva filozofa, brže malo, treba sudovi da se peru!“ viče.
Draga se pita da l' je video kad su zamenili tanjire U svakom slučaju sad ne može da vidi, meso je davno pojedeno.
I Mile i Draga završavaju s jelom u isti mah.
„Izvol'te, gos'n generale, tanjiri su slobodni“, kaže Draga Brančetu.
„E, tako, gos'n Serdare, vidiš kako ti mož' da budeš fin kad 'oćeš“, kaže Branče. „Šteta što ti je mozak bio brži od pameti, pa ubi onakog čoveka, ko sad da mi zida kuću kad se oženim?“
„A ti se, vidim, baš žuriš da se oženiš“, kaže Draga Brančetu koji ima preko trideset godina. „Sačekaj još neku godinu, možda će se rodi neki majstor.“
„Ti, stric, zajebavaš“, kaže Branče. „Pazi da ti se to ne obije o glavu.“
„Ne zajebavam“, kaže Draga. „Kad se nisi oženio pre zatvora ne moraš ni sad. Ispašće ti deca robijaši.“
„Fala, stric. Tako mi i treba kad se kačim sa robijašima“; kaže Branče.
„A ti kao nisi robijaš“, dočekuje Draga.
„Pa i nisam, nije isto dve i petnajs godina. Ja nisam nikog ubio.“
„Aha, samo si mu malo polomio vilicu. Sa'će sam da se ubije što ne može da žvaće nego mora da se 'rani na slamku.“
Mile je uzalud vukao Dragu za rukav da izađu iz trpezarije, ovaj kao da nije hteo da propusti priliku da podbada ovoga drčnog mladog čoveka. Ma koliko mu bilo krivo što mu nije dao meso, i to očigledno potpuno neovlašteno i bez ikakvog prava na to, jer on je osuđen na robiju, ne na gladovanje, bilo mu je žao što će, ovako mlad, još bez porodice, da postane odbačen od društva, jer, znao je to, osuđenike ili robijaše, kako ih narod zove, svi izbegavaju. Ovaj mladi čovek je, verovatno u pijanstvu, nepromišljeno uništio sopstvenu budućnost, a još nije ni svestan toga.
„Nemo' ti da se brineš za moju decu“, kaže Branče. „Imaju oni, fala bogu, i babu i dedu.“
„I oca robijaša, a još se nisu ni rodili“, dočekuje Draga. „Samo još majku nemaju. Jadna deca.“
Mile je nekako uspeo da na jedvite jade izvuče Dragu iz trpezarije. Napolju ih je dočekao vedar aprilski dan i zvižduk kosova u obližnjem šumarku.
Draga se zadovoljno smeje.
„A, šta kažeš? Jesam ga ispreskakao.“
„Jesi, al' šta sad imaš od toga. Momak će da te mrzi, a zašto?“
„Pa on me već mrzi“, kaže Draga. „Ubio sam mu ujaka.“
„Ma kavog ujaka“, kaže Mile. „Momak je izmislio to da bi te zajebav'o. Ko zna da l' je i poznavao tog tvog Tutića.“
„Verovatno si u pravu“, kaže Draga. „Al' mi žao dečka. Još se nije ni oženio, a već u zatvoru.“
„Pa si se ti našao da ga prevaspitavaš! Samo ćeš da ga izazoveš da te ubije pa da bude osuđen na još dužu kaznu“, objašnjava Mile.
Draga kreće stazom prema paviljonu.
„I šta sad? Treba da se izležavamo po ovakvom danu?!“
„Pa takav je kućni red“, kaže Mile. „Popodnevni odmor je obavezan. Inače bi postali nervozni pa bi se poubijali.“
„I usput ubili i ponekog stražara“, Draga namerno to govori glasno dok prolaze pored stražara.
Mile ga mune u rebra.
„Ne izazivaj bez potrebe, momci su fini, ne iživljavaju se. Moj Nidža ih doterao u red.“
„Stvarno, nisam te nikad pitao, je l' tebi upravnik rođak?“
„Nije rođak, ali se znamo iz učiteljske škole. On je dve godine stariji od mene“, odgovara Mile.
„Pa zato tebe niko ne dira“, kaže Draga. „Ne smeju, zapretio im upravnik.“
„Pa ni tebe ne diraju, al' tebi neki đavo ne da mira, stalno se kačiš.“
„Dosadno mi, bre. Evo, voćke procvetale“, pokazuje Draga trešnju, „a ja još nisam otiš'o da obiđem moje voće. Znaš kako su lepi cvetovi bresaka u aprilu.“
„Znam. Bledoružičasti, k'o devojački obraščići.
„Joj, ne spominji mi devojke, umreću“, kaže Draga i svali se na klupu ispod trešnje.
„Eto, sad si shvatio suštinu zatvora“, mudruje Mile. „Kazna je u tome da ti uskrate sve što voliš.“
„Kao kad smo bili mali pa nam roditelji zabrane da idemo na poljanče pet dana“, seća se Draga, „nikako da dočekaš da prođu.“
„Tačno tako“, potvrđuje Mile. „Je li, je l' bila lepa ta Mara zbog koje si...?“
„Nije Tamara nego Mara“, nervira se Draga. „I nisam ga ubio zbog nje, nego zato što se iživljavao sa mnom.“
„Ali da nije spomenula njegovo ime kad te zagrlila prvi put, ne bi ništa ni bilo, ti bi sad bio u svom voću i gledao pčele kako lete po ružičastim cvetovima bresaka.“
Draga tužno zaklima glavom.
„Nikad čovek ne zna šta će ga snađe. Što rek'o Njegoš „čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči“.
„A je l' bila dobra ta Mara?“ pita Mile.
„Ma nije Tamara nego Mara!“ nervira se Draga.
„Pa to sam i rek'o – ta Mara, ono ta je malo slovo, pokazna zamenica.“
„Aha, pa tako kaži, da se vidi.“
„Rekao bih da ti mene zezaš“, kaže Mile.
„Ma ne zajebavam te, bre! Meni 'ta Mara' zvuči kao 'Tamara'.
„Dobro, al' odgovori mi na pitanje, je l' bila dobra?“
„Zavisi šta podrazumevaš pod tim dobra“, bio je istrajan Draga.
„Što se, bre, praviš glup kad nisi. Aj' da vidimo šta ti podrazumevaš pod pojmom 'dobra ženska'?
Draga zauze stav stručnjaka po tom pitanju i poče:
„E pa ovako. Mora prvo da je lepa, a to znači da ima pravilno i čisto lice, pune usne i lepu kosu; drugo, da ima male i čvrste sise, tanak struk i malo ali izbačeno dupence; treće - da je jebozovna, ili kako se to danas američki kaže seksepilna, a to znači da je ljubazna, vedra i vesela i da pozitivno reaguje na muške poglede, komplimente i ostalo što muškarci čine da bi je osvojili. E, sad, kad sve ovo uzmem u obzir, da ti odgovorim – Mara nije bila dobra nego odlična sa ocenom 10+.“
„Čekaj!“ prekide ga Mile. „Dve si stvari zaboravio. Nisi rekao da li treba da bude crnka ili plavuša i, zaboravio si ono najvažnije – ljubavnu veštinu.“
„Nisam ništa zaboravio“, dočeka Draga staloženo. „Ako sam nešto ispustio to znači da nije važno. Crnka ili plavuša, svejedno. Što rek'o moj pokojni deda Milutin, bog da mu dušu prosti...
Tu se Draga teatralno prekrsti, pa nastavi:
...'Samo nek je ciganka pa makar bila i plava'. A što se tiče ljubavne veštine – svaka je žena ima ako je dobro motivisana. Meni je važno da ona uživa, da ja nju zadovoljim. Ako uživa, nije mi važno da li ume ovo ili ono. I u tome je Mara bila nenadmašna. Sa uživanjem se predavala i podavala mojim milovanjima i poljupcima i, što je najvažnije, nije teatralno stenjala i vrištala kao kurve koje glume orgazam; ne, prosto se tresla i grčila od užitka, tako da je taj njen užitak morao da pređe i na tebe. To ja zovem ljubavnom veštinom“ završi Draga svoje izlaganje o ženskoj lepoti i njihovom ljubavnom umeću.
„Voleo si je“, primeti Mile.
Draga kao da se trže iz zanosa.
„Da budem iskren, u početku nisam. Bilo mi je žao naivne seljančice koja se udala, takoreći, pravo iz školske klupe, ne znajući još ništa ni o ljubavi ni o životu. Znam sigurno da muža nikad nije volela i tome se i ne čudim. Mislio sam da ću joj ja biti prva ljubav, ali se isprečio taj... Radomir. Kasnije sam saznao da su išli zajedno u osnovnu školu, da je s njim proigrala u kolu. On je otišao na zanat, a ona se udala i to za njegovog suseda preko poljane. Sa onakvim mužem nije čudo što je potražila utehu u njegovom zagrljaju, ali, kad je uzviknula njegovo ime u mom zagrljaju, to me užasno povredilo. I još kad sam video da je u pitanju čovek sa kojim sam se nekad tukao po partizansko-četničkom pitanju pa nas posle odveli zajedno u policiju. Ne treba ni da ti kažem ko je izvukao deblji kraj kad je on bio na strani partizana , a ja na četničkoj. I još, da zlo bude veće, bili su tu i neki moji rođaci iz Jagnjila, potomci četnika koji su bili u Cerju kad im se desila ta tragedija.“
„Znači, mrzeo si ga i ranije?“ upita Mile.
„Nije da sam ga mrzeo, al' nisam voleo da mi staje na put. Nije mi se sviđalo što je Mara bila s njim pre mene, ali ja tu ništa nisam mogao i to me je tištalo. Nisam mogao da ga istisnem iz njenog sećanja. Znao sam da će on uvek biti duboko u njoj jer, svi znamo onu pesmu „Prva ljubav zaborava nema“. To nije izvorna narodna pesma, već novokomponovana iz šezdesetih, ali je taj stih duboko i bolno istinit.“
„Pusti više to, zagazismo mi i u filozofiju. Kaži mi samo je l' si osetio olakšanje kad si video da je mrtav? Šta si osetio u tom trenutku?“
„Bio je mrtav već posle drugog hica, a ja sam pucao i dalje očekujući da osetim olakšanje koje nije dolazilo. Umesto olakšanja osetio sam kajanje što sam uzalud prekinuo jedan ljudski život. Bio je i dobar čovek i dobar majstor, to su svi znali. Bio je snažan i lep, iskren i pošten, a ja sam to uništio. Uzalud, jer sam istog momenta znao da me Mara nikad neće voleti kao njega.“
Poslednje reči Draga je već govorio kroz suze. Mile sede kraj njega i, ne znajući kako da ga uteši poče da ga tapše po plećima.
„Drago, smiri se, sve je u redu, samo si se malo razsentimentalisao. Pusti sad to. Zaboravi kao da nije ni bilo. Znaš kako kažu „Posle jebanja nema kajanja“.
Draga se bledo nasmeši pa se odjedanput nečega seti.
„Zovi Brančeta, sigurno je još u kuhinji! Moram nešto da mu kažem.“
Mile ga začuđeno pogleda.
„Dobro, ako tako želiš, al' ne znam šta on može da ti pomogne.
„Samo ti njega zovi“ bio je Draga uporan.
Mile otrča u kuhinju.
Branče je upravo ispirao sudoperu, završavajući sa poslom.
„Branče, dođi!“ upade Mile usplahireno.
„Šta je? Gde da dođem?“ zbunjeno će Branče nenaviknut da mu se Mile tako obraća.
„Dragi Serdaru nije dobro. Zove te, 'oće nešto da ti kaže.“
„Aj' da vidimo šta 'oće. Ionako nemam pametnija posla“, progunđa Branče pa pođe za Miletom.
Zatekoše Dragu na klupi na kojoj ga je Mile ostavio, ali nije veše sedeo već nekako klizio niz nju držeći se raširenim rukama za naslon klupe iza sebe. Kao Isus na krstu, pomisli Mile i potrča da ga pridrži.
„Serdar, zvao si me?“ obrati mu se Branče.
Draga ga pogleda mutnim pogledom.
„Bio je u pravu tvoj ujka kad mi je rek'o da nemam muda da pucam, sad to vidim“, izusti Draga začuđujuće čvrstim glasom.
Zatim se uhvati za grudi i skliznu na zemlju.
Branče i Mile se pogledaše u nedoumici.
