ODRAZ U ZAMAGLJENOM OGLEDALU
(Nevena Ugrenović - Iskrica: Gde ja počinjem ti se završavaš i tačka., Arte, Beograd, 2011.)
Nikad nisam voleo da čitam književne kritike. Uvek sam smatrao da sam sasvim dovoljno odrastao i obrazovan da mogu sam proceniti neko književno delo. Drugi je razlog tome, jer smatram da nijedna književna kritika ne može biti dovoljno objektivna, ne samo u oceni nego ni u prikazu nekog umetničkog (književnog) dela. Svako od nas ima drukčija shvatanja književne estetike tako da nas to unapred ograničava da budemo dovoljno objektivni jer ćemo nužno delo posmatrati u skladu sa svojim književnim ukusom. Zato je svaki kritički prikaz kao odraz u zamagljenom ogledalu, nejasan i daje mutnu sliku o dotičnom književnom delu.
Čitaocu je iz ovog malog uvoda već jasno da je ovo prva kritika koju sam napisao. Unapred se izvinjavam čitaocima koji su navikli na „visokoučen” stil književnih kritika. Ja ne pišem tako. Moje shvatanje je da kritika treba da da subjektivni vrednosni sud pročitanog dela i obrazloži ga. Taj sud treba da bude što je moguće jasniji. Zašto sam se sada poduhvatio takvog nezahvalnog i izlišnog posla? Jer mi je želja da mladom stvaraocu poput Nevene ukažem i na neku drukčiju poetiku od one koju je već usvojila i ukažem joj na drukčije mogućnosti, ne nužno bolje u vrednosnom smislu, ali svakako poetiku koja je prihvatljiva u svim epohama.
Svestan sam da su prošla vremena kada su se stihovi pesnika pretočeni u muziku mogli čuti u skadarlijskim i drugim kafanama. To, međutim, ne znači da su te vrednosti i nužno otpisane. Još uvek ima onih, poput mene koji vole „pevljivu” poeziju. Nažalost, sve se ređe mogu naći mladi pesnici koji pišu takvu poeziju. Ni Iskrica nije u tome izuzetak. Ovo je njena prva knjiga poezije, i ja želim da verujem da će njena poezija u budućnosti imati i tu „pevljivu” osobinu.
Zbirka o kojoj govorimo, rekosmo, prva je knjiga mlade pesnikinje. Sadrži 48 pesama u tzv. „slobodnom” stihu. Slobodnim stihom danas nazivamo sve pesme koje nisu pisane u „vezanom” stihu (ustaljeni ritam, isti broj slogova, i sl.). Ne znači, međutim, da njene pesme nemaju ritma, da nisu „muzične”, samo taj ritam nije ustaljen već promenljiv. Da vidimo kako to izgleda u najritmičnijoj pesmi u zbirci:
PROSPI SNOVE
Probudi se
probudi me
prospi reči
prospi snove
budućnost
nek’ se prolije
Uradi nešto!
Pričaj o
glupostima
dokonim
danima
kad tako umeš
kad tako znaš
Sve ću
izbrisati i
sve će nestati
otkucati ponoć
ili dvanaest sati
ako smo u
drugoj bajci
a svakako jesmo
gladnih očiju
u svetu fantazija
gde bajke ne poznaju
ni takvu lepotu
niti takav nemir.
Ova pesma počinje ustaljenim pravilnim metrom, (četvorosložnim stihom) sve do stiha nek’ se prolije koji je samo naizgled nepravilan, jer se ovo „nek” može vezati za prethodni stih „budućnost” koji je trosložan pa bi se tako popunio i ritam bi ostao pravilan da onda ne dolazi stih Uradi nešto! koji potpuno remeti pravilnost i narušava ritam jer počinje nenaglašenim slogom. I onda, kao da je pesnikinja odustala od prvobitnog ritma, nastavila je stihovima koji se više nikako ne mogu uklopiti u započeti ritam. Da li je u pitanju malodušnost ili svesna odluka? Štagod bilo, stiče se utisak da pesnikinji nije ni stalo do ritma, bitne odlike stiha. Ritam je ono što liriku razlikuje od proze zato se zalažem za „ritmičnost” poezije i želim da verujem da će je u budućim Iskričinim pesmama biti u mnogo većoj meri.
