SPONTANO

Išao sam u IV razred srednje škole. Od detinjstva sam imao problema sa sinusima (imam ih i sad) pa sam otišao u školski zdravstveni centar. Bio je april, proleće je tek počinjalo, sve je bilo u cvatu i zelenilu. U čekaonici sam primetio jednu malu koja me je gledala. Uvijek sam bio stidljiv i povučen, ali ovoga puta me privukao njen blistavi pogled, pa sam joj prišao i započeo razgovor. Nismo se upoznali niti rekli svoja imena. Razgovarali smo o sinusima, proleću, knjigama...

Kad smo shvatili da u prepodnevnoj smeni nećemo doći na red kod lekara, izašli smo u park. Bilo je sunčano sa belim oblačićima na plavom nebu. Seli smo na klupu, pričali i - poljubili se. Jednom, pa još jednom, a onda smo se zagrlili i... izgubili.

Kad smo se vratili u čekaonicu, već je bilo kasno za preglede, doktorica je završila smenu, a mi smo ostali za sutra. I opet se sve ponovilo. Zapamtio sam samo blistave oči i jamice na bradi i obrazima. Nisam je pitao za ime, ali jesam za školu. Išla je u II gomnazije.

Imao sam druga Zorana u IV gimnazije. Poverio sam mu se. Opisao je do detalja. On je rekao da bi to mogla biti Mira B. iz Burjan male (deo grada). Baš kad smo pričali o njoj, ona nam je naišla u susret.

- Evo ti je! - munuo me u rebra.

Stidljiv kako me bog dao, samo sam oborio glavu i promumlao pozdrav kad smo naišli pored nje.

Kasnije smo se slučajno sretali, šetali, išli u bioskop, u Dom omladine i ljubakali se. A onda je dugo nisam video. (za zaljubljene su i dva dana dugo da ne vide voljenu osobu).

Kupovao sm novine na kiosku. Ispred mene je bila poznata glava. Potapšao sam je po ramenu i uzviknuo:

- Ej, pa gdje si ti!?

Okrenula se i prepoznao sam njene jamice na obrazima.

- Zdravo! - uzviknula je sva ozarena. - Hoćeš sa mnom na Čačalicu (brdo blizu grada, izletište za zaljubljene)?

Narvano da sam prihvatio poziv. Otišli smo tamo, šetali po šumarku, pokazao sam joj "moje" breze (ja sam ih posadio). Ona se naslonila na jednu i privukla me sebi. Šta sam mogao? Da se otimam? Naravno, bilo nam je lepo kao nikada ranije.

- Vidimo se sutra na korzou (večernje šetalište u manjim gradovima šezdesetih godina - promenada) - rekla je.

Ništa mi tu nije bilo neobično iako je to bio prvi put da mi zakazuje sastanak.

I našli smo se na korzou. Šetali smo i sreli moju drugaricu Slobodanku M. kojoj sam se takođe poveravao. Malo smo stali, i video sam kako je Slobodanka radoznalo meri pogledom.

***

- Aniću, ti si postao gori nego Tasa! - rekla mi je Slobodanka sutradan u školi.

- Zašto? - začudio sam se.

- I ti si počeo da bariš klinke, a njega si uvek osuđivao zbog toga.

- Koje klinke? Otkud ti to?

- Pa koja ti je ona mala od sinoć?

Tek sada se setih da ona i Mira sinoć nisu razmenile ni reč, a upoznao sam ih.

- Pa... Mira... valjda... - promucao sam.

- Ha, Miru znam! A znam i Dijanu.

- Dijanu!? - upitah, a nešto mi se počelo rasvetljavati.

- Ona s kojom si bio sinoć je Dijana iz sedmog osnovne. Sećaš se da je bila zagrejana za tebe kad smo imali književni susret sa literarcima iz Vežbaonice (osnovna škola u kojoj smo obavljali praksu).

Blenuo sam u nju.

- Ja sam mislio da je Mira... - promucao sam.

- Ej, pa ti ni ne znaš koja ti je devojka!

Uveče sam izašao na korzo ne bih li video Miru. I video sam je. Bila je sa Rajkom, svojom drugaricom iz odeljenja, visokom devojkom duge plave kose i tamnih očiju.

Neko me zagrlio otpozadi i naslonio mi glavu na rame. Sad sam znao da je to Dijana. Otišli smo u park.

Sutradan sam sreo Rajku.

- Poručila ti Mira da joj više ne prilaziš - saopštila mi je.

Tako sam ja, ne znajući, „spontano” izlazio sa dve djevojke u isto vreme.